Na pustim, ledenim stazama

Što tragikom svog postojanja, što pasivnim posmatranjem, što borbom, oni raskrinkavaju i otkrivaju nam ne samo ljudsku prirodu i ono mistično i nastrano u njoj, već i stubove švedskog socijalnog i političkog života.

Ako bismo se zaputili u postojbinu priča ljudske tame, stigli bismo u Britaniju i Ameriku, do Edgara Alana Poa, kao jednog od rodonačelnika detektivske priče, horor priče, psihološkog trilera, bizarnih i čudnih priča, mada ne bi bilo zgoreg pomenuti i Gija de Mopasana i njegovu knjigu Neobičnih priča.

Sam krimi žanr, dugo osuđivan, koji se u Švedskoj prvo pojavio na kioscima i na početku nije smatran ozbiljnom književnošću (mada, pitanje je da li se i danas shvata za ozbiljno), dugo se razvijao razbijajući skučenu formu zabavnog i ograničenog, okrećući se prema ontološkom: odakle zlo u čoveku?

Zbog čega se to zlo uporno vraća, maskirajući se u lice pravde i svakojakog osuđivanja? Putevi švedske priče prostrli su se, naravno, i prema kritici ljudskog društva kao takvog, a i prema večitoj odbačenosti koju osećaju pojedinci. I delimično bar, napuštajući zabavni element, onaj iz romana Agate Kristi, ali i Doroti Sejers, književnici su zaronili duboko u nepravde i surovosti kapitalizma, jer literatura koju čitamo jeste levičarski orijentisana.

Pored dugih i crnih zimskih noći, gotovo neprolaznih, koje stvaraju posebnu atmosferu u većini priča, knjiga Antologija savremene švedske „noir“ priče (Tanesi, Beograd 2019) obiluje izuzetnim opisima nama egzotičnih detalja iz švedskog života, najpre snegom, tragovima u njemu, ostacima protestantskog crkvenog modusa i pejzažima Laponije, kao i ljudskom zapitanošću i zbunjenošću pred naizgled idealnim društvom iz kojeg, kako nam pisci govore, isplivavaju socijalni problemi današnjeg švedskog društva: rasizam i ksenofobija.

Čitalac će moći da stekne dobar uvid u savremenu švedsku psihološku i krimi priču zbog raznovrsnosti i tematske različitosti ponuđenih. Zastupljeni su mnogobrojni pisci, od Tuve Alsterdal, Rolfa i Sile Borjlind, preko Eve Gabrielson, Ane Janson, Stiga Laršona, Ose Laršon, Heninga Mankela i Hokana Nesera, Sare Stridsberg, Maj Sjoval i Pera Valua, Malin Person Đolito, Kamile Lekberg, Veronike fon Šenk i drugih.

Stig Laršon, pisac koji je stekao slavu trilogijom Milenijum, privukao je pažnju svetske javnosti i zainteresovao publiku za sve švedske pisce, čak i za svoje prethodnike i naše savremenike. Takođe je i stvorio novu, bolju, tvrdu krimi literaturu, a u ovoj knjizi nam se predstavio kafkijanskom pričom, pričom koja, poput noćne more iz budućnosti (radnja se odigrava 2047. godine), ledi krv u žilama i oduzima ono poslednje ljudsko obeležje: nadu i iluziju o slobodi, kao i pravo na život.

Nisu li ove priče u stvari priče nekakvih, raznorodnih doduše, otpadnika ljudskog društva: uvređenih, odbačenih, omraženih, drugačijih, izdanih? I mi ćemo – hteli to, ili ne – osetiti bar trunčicu razumevanja, prepoznavanja, ukoliko je pisac, a u knjizi preovlađuju ženski pisci, psihološki dublje zaronio u razloge zbog kojih je neko izvršio zločin.

Zamislićemo se na tren i u pitaćemo se: koliko je sigurna i nedodirljiva žica po kojoj sami hodamo suočeni s nepravdama koje nam se dešavaju? Shvatićemo da su pogrešili oni koji su dali sebi za pravo da presude. Pred vama su vrata senovitog sveta: ustalasanih ljudskih duša koje, usplahirene, devijantne i osvetoljubive hodaju ledeno-hladnim pustim stazama.