Napetost od koje zastaje dah

Premijera ovog dela, posle 99 godina – 17. decembra 2017. u Minhenskom nacionalnom teatru bila je uspešna, što je imalo veze sa izborom dirigenata.

Kiril Petrenko, imenovani šef-dirigent Berlinskih filharmoničara, zasad još generalni muzički direktor Bavarske državne opere, nije imao svakad srećnu ruku u tumačenju italijanskog repertoara. NJegovo dirigovanje belkanto repertoarom bilo je, recimo na primeru „Lučije od Lamermura“ Gaetana Donicetija 2015. u znaku tromih tempa. Ali, sasvim drugačije je bilo pri izvođenju „Toske“, kao i sada sa „Triptihom“, njegovom prvom produkcijom uopšte. Rezultat je grandiozan i ide u najbolja izvođenja Pučinija.

Fascinira kako Petrenko mudro razbija klišea i Pučinijevu muziku oslobađa kiča. Orkestar Bavarske držane opere je vladao napetošću od koga prestaje dah fražilnom zvučnom osećajnošću i izazovnim humorom osvetljeno kroz bogatstvo akustičkih izražajnosti i nekakvog „originalnog Pučinijevog zvuka“. U prvom komadu ovog operskog triptihona – „Plaštu“, Pučini je utkao i akustičku kulisu sirena automobila i sirena brodova na Seni, ali se one gotovo ne čuju u Petrenkovom dirigovanju. Takođe i raštimovani harmonijum uličnog muzičara na obali Sene koje dočaravaju flaute u oktavama, ostaje decentno utopljen u nežni melodijski kolorit. Kontrast između drame i prirode, između grada i reke, sudbine i slučaja nije mogao biti lepše opisan.

Tamno i preteće je delovao kolorit u „Plaštu“, dok je nasuprot tome u „Sestri Anđeliki“ zvuk bio kao sa druge planete: opojan, lucidan i gotovo onostran. U trećem delu „Đani Skiki“ najednom Petrenko čini muzički egzemplarno tradiranu Pučinijevu semantiku čujnom.

Režija je bila poverena Loti de Ber (Lotte de Beer) iz Amsterdama, umetničkoj direktorki ansambla Opernfront i nekadašnjoj učenici Petera Konvičnog. Scenograf je bio Bernhard Hamer, koji je izmislio rotirajući kvadratni koridor kao levak koji simbolizuje neku vrstu vremenskog tunela vremena. Kostimografija je bila u rukama Žorine fan Bek.

Muzički gledano u Minhenu, u režiji Lote de Ber, središni komad „Sestra Anđelika“ je kulminaciona tačka zbog odličnog soprana iz Albanije Ermonele Jaho u naslovnoj ulozi. Treba reći da je to što je Petrenko dirigovao najvećim delom u ekstremnom poluglasnom – „mezza voce“ stilu, pevačima omogućuje da nijansirano pevaju. Tako se u ulozi sestre Anđelike potisnuta patnja zbog prislnog odlaska u manastir nakon tajnog rođenja sina pretvorila u vulkanski izliv energije iza prividnog mira. NJen glas se razvio u imenzni izraz sreće nakon odluke da popije otrov i time samoj sebi okonča život. Ova scena je bila jedna od najizražajnijih i najkompleksnijih uopšte. Na kraju se i okreće središnji deo koridora kao krstoobrazni sjedinjujući deo u kome lebdi Anđelikin umrli sin. To je momenat koji se doživljava kao čudo i vizija koja se u čitanju Lote de Ber pretvorila u Bogorodicu sa detetom.

Treći deo „Đani Skiki“ je zahvaljujuči gotskim kostimima Žorine fab Bek pretvorila u arhikomedijantski skeč u stilu poznih srednjovekovnih panađura. Kostimi osobitih kontrasta delovali su posebno efektno.

Ermoleo Jaho je kao Anđelika požnjela mimo aplauza i ruže sa balkona, a dirigent Petrenko – „mozak“ ove produkcije i orkestar bili su zasluženo nagrađeni ekstra dugim aplauzom i ovacijama. Ova melodrama, misterijska igra i na kraju komedija je ekskvizitna produkcija, kojoj bi se, sasvim smo uvereni, i maestro Pučini divio.

Od Pariza do Firence

Naziv „Triptih“ potiče od veoma moćne izdavačke kuće „Rikordi“. NJegova tri autonomna komada koji se sadržajem radikalno razlikuju, sjedinjuje činjenica da je u sva tri jednočinska dela reč o umiranju i da su ljudi prepušteni svojim osećanjima – tragičnim, sentimentalnim, komičnim i to u vremenski obrnutom smeru: iz socijalnog miljea vremena njenog nastanka među pariskim šleperima na Seni, u ženskom manastiru krajem 17. veka i u firentinskoj građanskoj kući na kraju srednjeg veka.