Naše pisce srednji vek ne interesuje mnogo

On kaže da je „romanima prilično dobro ’pokrio’ srpsku istoriju od polovine 12. veka do konačnog pada pod Turke i kraja despotovine“, a da ga je kod svetog kralja Stefana Dečanskog iznenadila činjenica da je najstariji sin kralja Milutina više vremena proveo u sužanjstvima izvan Srbije, nego što je njome vladao. U razgovoru za Danas Nikola Moravčević priča o svojim istorijskim istraživanjima, malo poznatim detaljima iz života nemanjičkih dvorova, savremenom srpskom istorijskom romanu…

* Kako je nastao ovaj roman?

– U knjizi o Stefanu Dečanskom sve je bazirano na istorijskim izvorima. Iznenadilo me je da mu je bilo samo 17 godina kad ga je kralj Milutin poslao kod tatarskog kana Nogaja na Donjem Dnjestru gde je proveo tri godine. Ja sam mislio da je naša prva generacija školovanih istoričara, gde je Stojan Novaković bio zvezda, to već rešila, ali oni to pominju u jednoj rečenici kao da je juče otišao, a sutra se vratio. Pomoglo mi je to što su i Ruse u isto vreme pokorili Tatari. Pronašao sam da je čak i Aleksandar Nevski pet godina bio tatarski taoc o čemu postoji mnogo izvora. Zaključio sam da su Tatari morali i Srbe da tretiraju kao Ruse. Kad se Stefan Dečanski vratio u Srbiju i Milutin ga postavio za mladog kralja Zete, on se protiv oca pobunio jer je video u Milutinovoj povelji Hilandaru da će ga naslediti ili njegov najstraiji sin ili neko drugi od Nemanjića ili neko treći koji je iz inostranstva, a nije ni Srbin. Tada ga je Milutin uhapsio, naredio u Skoplju da ga oslepe i prognao u Romejsko carstvo, gde je sedam godina i tri meseca bio u kućnom zatvoru u Konstantinopolju. Naši izvori su veoma siromašni i o tome. Istraživao sam romejske i svetogorske izvore. Kad je Stefan Dečanski proteran u Konstantinopolj,  poveo je sa sobom ženu. Ona se zvala Teodora i sa njom je već imao dvoje dece – starijeg Dušana, kasnije cara, a mlađi se zvao Dušića. Dušica je u to vreme bilo muško ime, ali se to se izgubilo i sad ga žene nose. Dušanu je bilo šest, a Dušici četiri godine. Dušan je pošao u Carsku školu u Konstantinopolju, a vratio se u Srbiju kad mu je bilo 14 godina. On je imao grčko obrazovanje što objašanjava zašto je kasnije hteo da bude car Srba i Grka. Kad su se vratili u Srbiji, kralj Milutin nije znao da Stefan nije potpuno oslepljen, ali ga je ponovo poslao u Zetu, u malu tvrđavu Onogošt kod današnjeg Nikšića, dok je Dušana, kao taoca, zadržao na svom dvoru u Nerodimlju Neki od naših istoričara i danas tvrde da je se Milutin smilovao na Stefana Dečanskog i dopustio mu da se vrati. Istorijske činjenice bazirane na romejskim istorijskim izvorima pokazuju sledeće. Kad su Stefana Dečanskog proterali iz Srbije, Milutin je imao desetogodišnji ugovor sa romejskim carem Andronikom Drugim Paleologom o nenapadanju i prijateljstvu. Milutinu je bilo stalo da sporazum produži, jer je u tom prvom ugovoru Andronik Drugi priznao srpska osvajanja romejskih teritorija. Stefan Dečanski se vratio jer je taj desetogodišnji ugovor isticao. Andronik Drugi je poslao romejsku delegaciju da pregovara sa Milutinom, koji je hteo da se taj sporazum produži za još deset godina. Na čelu romejske delegacije bio je iguman manastira Hrista Pantokratora, koji je postavio samo jedan zahtev Milutinu – da vrati Stefana, što je on i učinio jer nije mogao da se izvuče. To su stvari koje su nove u ovom romanu.

* Šta se sve znao životu kralja Stefana Dečanog u Konstantinopolju?

– On je sedam godina i tri meseca proveo u kućnom zatvoru u manastiru Hrista Pantokratora. Nije smeo da izlazi, ali nije ni bio loše tretiran. Car Andronik Drugi Paleolog imao je osećanje krivice. On je bio dva puta ženjen. Sa prvom ženom Romejkom imao je dva sina. Jedan od njih je već bio punoletan i on ga je proglasio suvladarem. Ali, onda se oženio po drugi put. Žena mu je bila iz okoline Milana i zvala se Jolanda. Bila je katolkinja, ali da bi postala romejska carica morala je da pređe u pravoslavlje i tada je uzela ime Irina. Ona je Androniku rodila tri sina. Bila je uporna i teška žena, a njena ideja bila je da careva dva sina iz prvog braka otera, pa bi Romejsko carstvo podelila njena tri sina. Kad je kralj Milutin oženio njenu ćerku Simonidu, naljutila se na Andronika, napustila ga i otišla za Solun. Posle tog javnog skandala, ona je  počela da se udvara Milutinu da stavi srpsko kraljevstvo jednom od njenih sinova. Postoji istorijski dokazi da su dvojica od trojice njenih sinova došli u Srbiju. Verovatno je iza kulisa i Simonida to pomagala, ali im se Srbija nije dopala. Zbog toga Andronik Drugi tretirao je Stefana Dečanskog sasvim pristojno. Stefan je priznao romejskom caru da je Pravoslavna srpska crkva potplatila dželate u Skoplju pa su ga oslepeli samo na desno oko, dok je na levom mogao da vidi. Car ga savetovao da nipošto to ne kaže nego da iskoristi kad Milutin umre i proglasi čudo Božje da mu se vid vratio. To mu je i pomoglo da dođe na tron.

* Istorija do kraja nije razjasnila kako je kralj Stefan Dečanski završio život u Zvečanskoj kuli. Postoje li istorijski dokazi da je car Dušan odgovoran za smrt svog oca?

– Istorijski izvor da je Dušan potpisao da Stefana Dečanskog zadave ne postoji. Ali se po srpskom dvoru šuškalo se da je imao grižu savesti i da je zato završio Dečane. Naši savremeni istoričari kažu da Dušan nije direktno kriv, ali se nije usudio da se buni, jer je mlađa vlastela htela da udavi kralja. On je uspeo da oca zatvori i u prvo vreme u tvrđavi Zvečan Stefan Dečanski bio je zatvoren sa svojo ženom i malim detetom, polubratom Dušanovim koji je kršten kao Simeon. Njemu je kasnije Dušan dao da u njegovom carstvu upravlja Epirom. On je do te mere bio grčki orijentisan da se čak i potpisivao kao Simeon Paleolog Nemanjić, a srpska vlastela ga je zvala Siniša. Onda je on sebe proglasio carem kad je Dušan stradao, ali ga niko od naše vlastele nije priznao.

* Koliko je delikatno pisati, čak i kad se držite istorijskih činjenica, o Svetom kralju Stefanu  Dečanskom koji viševekovki jak i razvijen kult?

– Stafan Dečanski je, prema mom mišljenju, napravio kardinalnu grešku posle bitke na Velbuždu, gde je i bugarski car stradao. Imamo istorijske podatke da mu je bugarska vlastela ponudila mu da bude i kralj Srbije i car Bugarske. Srpska  vlastela je želela da plajčka i širi posede, dok je on jedino insistirao da na presto, kao regenta, vrate njegovu mlađu sestru i njenog sina koji je imao sedam godina, što su Bugari uradili. Vratio se sa Velbužda a da od Bugarske nije uzeo ni jednog pedlja. To je mlađu srpsku vlastelu ozlojedilo i kad je on još maloletnog Dušana poslao da bude mladi kralj Zete, oni su svi pobegli iz Nerdomlja na Dušanov dvor  i počeli propagandu. Dušanu je pomoglo i to što još u Zeti, dok je Stefan Dečanski vladao, iznajmio u Veneciji 300 nemačkih plemića kao najamnike. Kardinalna greška Uroša Petog Nejakog je što je onog dana kad je proglašen srpskim carem raspustio nemačke najamnike. Od tog trenutka srpska vlastela ga se više nije plašila i tako je i završio.

* Zašto se malo srpskih romana sa srednjovekovnom tematikom bavi odnosima na nemanjićkim dvorovima? Da li je jedan od razloga i to što su svi, osim cara Dušana, kanoniziani i proglašeni za svetce?

– Naravno. Kao i danas i na našim srednjovekovnim dvorovima trač je bio prilično dobar izvor o tome šta iza kulisa događalo. Prvo, na Dušanovom dvoru šuškalo se da je otrovan, jer je podlegao bolesti za tri dana u 49. godini  života. To je veoma moguće, ali to istorija nije dokazala. Nije bilo lako u to vreme potvrditi tako nešto. Ima još jedna stvar, koja je istinita, a to je da je Dušan oženio Jelenu Šišman, koja je bila iz bugarske carske porodice i da četiri i po godine posle zaključenog braka nije bilo dece. Dušan je tajno poslao komandanta svoje najamničke garde Palmana fon Brahta u Beč da sa Hazburzima nađe mlađu princezu. Ona se zvala Jelisaveta. Bila je vatrena katolkinja i kad je čula da treba da se uda za Dušana šizmatika, ona se razbolela. Palman fon Braht se plašio da ga lažu, jer neće da je udaju za Dušana, pa je insistirao da ostane u Beču dok ne vidi da su je sahranili. U međuvremenu, Jelena je iz dvorskog trača saznala šta Dušan iza njenih leđa radi i samo četiri meseca posle toga izjavila je da je trudna. Uroš Peti kog mi zovemo Nejaki imao je 22 godine kad je Dušan umro i nije bio maloletan, ali ni jedne karakteristike očeve nije nasledio. Ne postoje istorijski izvori koji potvrđuje da, kako se šušakalo na dvoru,  to nije Dušanov sin, ali činjenica je da nije uspeo da spreči početak raspada carstva.

* Zbog čega ste se odlučili da pišete i o ženama u srpskom srednjem veku, od kojih su neke uticale i na svetsku politiku?

– U našoj istoriji od Kosovskog boja do 1420. pa i 1430, žene su bile na vlasti jer su toliki muškarci izginuli na Kosovu. To nisu samo Nemanjići, nego i Dragaševići. Jedan od braće Dragašević, koja su nasledila dobar deo Dušanoovg carstva, poslao je ćerku Jelenu u Konstantinopolj. Ona je bila poslednja romejska carica. I u grčkoj istoriji nazivaju je jednom od najboljih. Kod nas je toga bilo i ranije. Imam i o tome jedan istorijski roman. U prvoj polovini 12. veka ćerku velikog župana srpskog Uroša Vukanovića Jelenu zaprosio je ugarski kralj Bela Drugi Arpad, kog je stric rođeni Kalman oslepeo kad mu je bilo sedam godina da ne nasledio ugarski presto. Ona je odlučila da se uda za njega i u ugraskoj istoriji pomenuta je kao Ilona Strašna. Pridevak „strašna“ dobila je zato što je dve godine pošto se udala za Belu, sazvala sabor ugarske vlastele u Aradu. Na njemu je, na osnovu dokumenta koji je našla na ugarskom dvoru, po njenom naređenju posečeno je 68 vodećih ugarskih vastelina koji su  tražili od Belinog strica da ga oslepi. Zato posle nje nijedna Srpkinja nije mogla u Ugarskoj da bude kraljica. Ona je sa sobom u Ugarsku povela svog mlađeg brata Beloša Vukanović. Bela je bio toliko zadovoljan i tim brakom i Belošem da ga je proizveo u najvišu plamićku tutulu ispod kralja. Sa tom titulom Beloš Vukanović automatski je postao ban Hrvatske, koja je već bila pod Ugarima. Kad sam tu knjigu pisao, otišao sam u Narodnu biblioteku jer sam čuo za novu istoriju Hrvatske  U njoj Beloš Vukanović, iako je 17 godina bio ban hrvatski, nije ni pomenut, jer je bio Srbin. Ali, tu ima i druga stvar. Kao veliki zemljoposednik u Ugarskoj, da bi uspeo među ugarskom vlastelom, Baloš je morao da pređe u katoličku veru. Interesantno je da se ime Beloš posle toga nikada nije pojavilo kod Srba, jer su sveštenici davali imena. Beloš kod nas ne postoji, a u ugarskom enciklopedijskom rečniku našao sam  da su sva naša imena koja se završavaju na „oš“ ugarskog porekla. Beloš je u Ugarskoj napravio ogromnu karijeru, ali je posle 20 godina, na poziv jednog od romejskih careva godinu i po bio veliki župan u Srbiji. To mu se nije dopalo, vratio se na svoje imanje i ostavio mesto velikog župana svom mlađem bratu, koji se zvao  Desa. I to se ime kod nas takođe izgubilo.

* Koliko u pisanju, pored istorijskih činjenica, koristite iskustvo akademskog poznavanja pozorišta  i glume u građenju likova?

– Diplomirao na Pozorišnoj akademiji i mislim da mi to pomaže. Mnogi moji prijatelji u Beogradu mi kažu da imam smisla za dijaloge. Da li je je to istina ili mi laskaju, ja ne znam. Kroz sto, dvesta godina neko će suditi da li to vredi ili ne.

* Kako danas ocenjujete savremeni srpski istorijski roman?

– Ja sam primetio da su naši pisci istorijskih romana mnogo više okrenuti bližim događajima iz savremenog vremena. Nema mnogo interesa za srednjim vekom, a ima i nekih stvari koje su napisane, ali nisu istorijski verne. Pre tri godine sam dobio nagradu Uduženja književnika za najbolji istorijski roman o grofu Savi Vladislaviću, koju je  karijeru napravio u Rusiji. Kod nas je, recimo, Jovan Dučić imao opsesiju da dokaže da je potomak srednjovekovnih plemića. On je napisao da mu je predak bio Sava Vladislavić, što je nagnalo istoričaare da istražuju. Pronašli su da to nije tačno. Moj roman o Savi Vladisaviću je istorijski tačan, a sam imao i probleme. Rusi su štampali rusko izdanje bez ikakvog kontakta sa mnom. Ja sam uspeo da dobijem primerak koji se i dan danas prodaje po Rusiji. Kad sam otvorio prvu stranu, imao sam još jedno iznenađenje – za rusko izdanje platilo je naše Ministarstvo kulture. Znači, nije ih ništa ni koštalo.

Humanitarnim aktivnostima se ne stiže do krune

* Vi ste član Krunskog saveta. U poslednje vremm beogradski mediji naveliko pišu o navodnim problemima princeze Katarine i njene kći Alison Endruz sa umetničkim slikama iz Narodnog  muzeja, što je demantovano, a spekuliše se i da njih dve samostalno sa aktuelnom vlašću rešavaju pitanje oduzete imovine porodice Karađorđević. Šta se to dešava na Dvoru?

– Na tako nešto ne mogu da odgovorim. Samo ću ovo da kažem. Princeza Katarina se bavi dobročinstvima i humanitarnom pomoći. Oni su se vratili u Beograd 2002. i od tada do sada mislim da je uspela da potvrdi jednu stvar – da se u Srbiji humanitarnim aktivnostima do krune ne dolazi. Ja mislim  da su prestolonaslednikove šanse za povratak monarhije u ovom trenutku prilično manje nego što su bile 2002. godine. Ali, to je moje lično mišljenje. Aleksandra sam upoznao početkom osamdesetih godina kad je došao u Čikagu. Ja sam napisao njegovu biografiju, što je isto vrsta istorijskog romana, koji je izašao pre dve godine. Kad sam završio knjigu poslao sam 100 primeraka kao poklon i odlučio posle toga da ću se na Dedinju pojaviti samo kad mi pošalju pismenu pozivnicu. Nemam više vremena da se time bavim, mada sam u Krunskom savetu od kako ga je Prestolonaslednk osnovao. Od te grupe koja je 2002. imenovana mislim da je više od trećine pomrlo, a on je postavljao neke druge. Ja sam čuo ovde da je i Kusturica član Krunskog saveta. Međutim ja ga nikad nisam sreo, jer se Krunski savet već pet, šest godina nije sastao.

Između Čikaga i Beograda

Nikola B. Moravčević (Zagreb, 1935), po završetku Akademije za pozorišnu umetnost Beogradskog univerziteta otišao je u SAD, gde je magistrirao na pozorišnom odseku Umetničkog instituta u Čikagu i doktorirao na odseku za svetsku književnost Univerziteta države Viskonsin u Medisonu. Posle dve godine docenture na koledžu Stivens u državi Mizuri, prešao je na odsek svetske književnosti Univerziteta države Ilinois u Čikagu, gde je napredovao do zvanja redovnog profesora. Na ovom univerzitetu osnivao je i vodio odsek slavistike. Autor je više od dvesta književnih eseja i kritičkih prikaza iz oblasti ruske i srpske književnosti, kao i istorijskih romana: “Albion, Albion”, “Svetlost Zapada – Lux Occidentalis”, “Vitez u doba zla”, “Brandenburški končerto”, “Vreme vaskrsa”, “Beču na veru”, “Poslednji despot”, “Radičevo zaveštanje”, “Zapisi o srpskom carstvu”, “Grof Sava Vladislavić”, “Marko Mrnjavčević – nepriznati srpski kralj”, “Srpske vlastelinke”, “Ilona Strašna”. Živi u Čikagu. Član je nekoliko američkih i međunarodnih profesionalnih udruženja i počasni doktor Vroclavskog univerziteta u Poljskoj. Bio je osnivač i 15 godina  glavni urednik jedinog naučnog časopisa u SAD posvećenog srpskoj kulturi Serbian Studies – Srpske studije.