Prva drama Gerharda Hauptmana iz 1889. evocira i jedan od najvećih skandala u istoriji pozorišta, što je dvadesetsedmogodišnjeg pisca i docnijeg laureata Nobelove nagrade za književnost učinilo poznatim preko noći.
Hauptman prikazuje jednu porodicu na selu koja je brzo postigla blagostanje, ali čiji je uspon na socijalnoj lestvici povezan sa okrutnošću unutar nje same što je između ostalog utrlo put naturalizmu na nemačkim scenama.
Austrijski dramatičar Evald Palmetshofer preuzima strukturu i odnose likova ovog ranog Hauptmanovog dela, ali ga izdvaja iz socijalno-političke realnosti poznog 19. veka i smešta u kontekst porodice srednjeg staleža u tmurnoj savremenosti jednog urbanog prostora.
Time oslobađa komad „Pre zore“ od socijalno-utopijske patine učenja o nasleđu i jezičke provincijalnosti šlezijskog idioma. Palmetshoferov porodični portret čini individualne krize vidljive u širim društvenim kontekstima – kao nepomirljivost različitih ideoloških pozicija i deformaciju neoliberalnog društva.
„Svet se menja. Kroz nove preteće scenarije zapadne demokratije doživljavamo jačanje populizma i fundamentalizma, radikalizaciju političkog jezika i diskursa, kao i rastuću polarizaciju našeg društva. Iza fasade civilizovanosti stoji sirovi čovek, očajna i nesolidarna životinja“, veli autor Palmetshofer.
On preuzima skelet Hauptmanove drame, prateći lukove dramskih tenzija i postavlja, na svoj način, likove u nove odnose, dodajući im i jedan novi zaplet.
Marta, u poodmakloj trudnoći, koja je kod Hauptmana sve vreme u sobi u pozadini i ne stupa na scenu, kod Palmetshofera je od samog početka na sceni. Razdraženo ona opšti sa svojim mužem, koji je šef nekakvog specijalizovanog privrednog preduzeća. On, Tomas, inače sklon desničarskim parolama, savetnik je u lokalnom političkom gremijumu.
A onda će se pojaviti Artur, njegov kolega sa studija, koji je kolumnist u nekakvom listu levičarskih političkih nazora u jednom velikom gradu, a koji se našao u provinciji u kojoj živi njegov kolega sa studija, da piše reportažu o rascepu između levičarskih i desničarskih društvenih strujanja. Uskoro će sedeti zajedno za stolom za kojim sevaju varnice sučeljenih mišljenja, a spirala eskalacije biva sve izraženija do momenta kada će uredno postavljeni sto u srdžbi biti grubo gurnut u stranu.
Time nagoveštaj prerasta u neposredan konflikt među univerzitetskim kolegama – Alfredom, koga igra Simon Cagerman, i Tomasom, koga igra Mihael Vehter, bezazleni dobro situirani japi, a tu je i Helena, mlađa Martina sestra, koja je u roditeljskoj kući zbog predstojećeg porođaja svoje sestre, ali i zao što joj ponestaju sredstva za samostalni život.
Ovu ulogu razočarane lepotice igra Pia Hendler, krijući se stidljivo iza naočara za sunce. Ona će jedne noći, pre zore, imati nešto sreće sa Alfredom.
Ovo nam pripoveda Nora Šloker, režiserka komada, na šarmantan način. Ono što je na prvi mah izgledalo kao vulgarno i bulevarsko, postajalo je postepeno jedna dramaturški spretno satkana pređa Hautmanovog komada u kome su perspektive suptilne tehnike pripovedanja postajale sve razgovetnije, oslobođene svakog plitkog manirizma.
Komad nakon pauze dobija tragični smer i tempo.
Marta leži na gornjem spratu u porođajnim bolovima, dok dr Šimelfenig, lekar pedijatar, jednako prijatelj porodice i kolega sa studija Tomasa i Alfreda, puši i diskutuje na spratu niže, jer je Marta odlučno odbila da se porodi na klinici. Ona strahuje da na klinici ne bude otkrivena kao depresivna osoba jer bi joj u tom slučaju oduzeli dete. Uprkos svim rizicima dr Šimelfenig je spreman da se stara o porođaju kod kuće, sve vreme u bekstvu i sumnji u vreme i u sopstveni život.
„Čovečanstvo je zatočeništvo u agoniji“, veli Šimelfenig u Beketovom maniru: „Disati. Živeti. Biti ovde“. Ništa više.
Depresija, „crni pas“, ono je što je bio alkoholizam u 19. veku. Još jedna istorijsko-kritička transformacija, onda se pomalja sunce, dete je mrtvorođeno, kao poslednji obrt sudbine koji Palmetshofer preuzima od Hauptmana. U neizdrživom bolu i kriku Marta priziva svoju davno umrlu majku.
Onda će biti transportovana na zatvorenu kliniku. „Pre zore“, naslov koji je kod Hauptmana upućivao na Helenin život, kod Palmetshofera je premešten na sudbinu deteta, koje će umreti pre no što dan svane. Užasni bolovi i nepravda koji su učinjeni Marti, koja rađa mrtvo dete, neizdrživi su.
Ovde ne pomažu nikakve finese transponovanja, jezičke bravure i metafore. Ovde se samo u tišini i sa bolnom pogođenošću može sačekati pad zavese kao okončanje teškog, naturalistički iskrenog bola. Grandiozna postavka novog ansambla Rezidencteatra u Minhenu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
