Nešto svoje, a svetsko u muzici

Najblaže rečeno! Jer, ovaj neverovatno talentovani klavirski mag, još ni 40 godina star, uspeva da redovno nastupa sa najrenomiranijim svetskim orkestrima i maestrima, izvodi svoje zapažene resitale širom planete u najuglednijim koncertnim dvoranama, a da nijednog trenutka ne smetne sa uma i zapostavi svoju rodnu grudu, neprestano se baveći time da sačuva izuzetno makedonsko muzičko nasleđe od zaborava i „kvarenja“ u modernim vremenima. Zahvaljujući CEBEF-ovim „Refleksijama Bemusa“, Simon Trpčeski sa svojim muzičkim prijateljima u nedelju na Kolarcu izvodi sasvim ekskluzivan projekat „Makedonisimo“, koji potpisuju kompozitor Pande Šahov i sam Trpčeski kao saradnik. Za sve koji vole makedonski folklor i vrhunski klasični virtuozitet onih umetnika iz regiona sa evropskim karijerama „Makedonisimo“ 23. decembra u Beogradu je bez sumnje pravi novogodišnji poklon za vas.

* Da vas na samom početku pitamo, zašto je po vašem mišljenju makedonska narodna muzika toliko bogata, autentična, neodoljiva i jedinstvena, između mnogih drugih?

– Svaka narodna muzika dolazi iz postojanja jednog naroda. Zato se i naziva narodnom. Tu spadaju jezik, običaji, mentalitet, kao i kulturološka povest nacije. Tokom dugogodišnje istorije, osim prepoznatljivog ritma koji je čak bio vezan i za taktičke vežbe vojske Aleksandra Makedonskog, u našoj narodnoj muzici vremenom je naravno došlo i do preplitanja sa uticajima Vizantije, kao i kulturom Otomanske imperije, koji su u izvesnom smislu ostavili trag u melodijskoj privlačnosti ne samo makedonskog, nego i folklora drugih naroda Balkana. Ali, verovatno je ovde reč ne samo o jasnoći melodijskih linija, nego i o unikatnosti ornamentacije, koja dolazi do izražaja u emocionalnom intenzitetu, podržanom fantastičnom raznolikošću metro-ritmičke strukture. Mogu samo da kažem da u meni kuca ta čistota naše muzike, koju na svaki način i svako u svojoj zemlji treba da se trudi da odbrani od katastrofalnih oskrnavljenja takozvanog ‘turbo-folka’.

* Na koji način ste se, kao klasično školovani umetnik, zainteresovali za makedonski muzički folklor?

– Ja sam odrastao u okruženju gde se upravo ta čista tradicija negovala. Otuda umem da prepoznam i čistotu srpske ili bosanske narodne muzike, koje su takođe na udaru izuzetno negativnih uticaja poslednjih godina. Ali, srećom još ima ljudi, mada retkih, koji znaju da to sačuvaju, kao i onih malobrojnih koji umeju to da prepoznaju. Moja prva ljubav je bila i uvek će ostati harmonika! Uz nju sam najpre odrastao, a tek onda počeo da učim da sviram klavir, jer u to vreme u muzičkoj školi nije bilo moguće izučavati harmoniku kao instrument. Svaki drugi dan imali smo takozvane ‘sedenke’ kad su se rođaci, prijatelji i komšije okupljali spontano, pa smo svi zajedno pevali i svirali. Ponekad je to umelo da traje i po dva-tri sata. Ja sam svirao na harmonici, tata na tamburi, a mama prekrasno pevala. Brat i sestra, koji su stariji od mene, takođe su imali talenat za muziku. Moj muzički početak je bio interesantan, pošto mi je otac kupio malu harmoniku bez znanja moje mame. Ja sam odmah počeo da proizvodim neku melodiju desnom rukom. Tada mi je bilo otprilike četiri godine. A već sa pet i po sam se pojavio u Sokobanji na takmičenju „Prva harmonika Jugoslavije“, van kategorije naravno, ali sam svirao pred 10.000 gledalaca! Zbog dobrog nastupa, tata je spontano okrenuo kola u pravcu Beograda, a ne Skoplja (smeh). Bili su to velika radost i vremena sreće i iskrenosti, što je danas retkost. Nadam se da će se ljudi jednog dana vratiti tim vrednostima. Želim da kažem da je narodna muzika u stvari duboko u meni i da mi je upravo ta moja, kakva-takva ‘narodna’ muzička podloga, pomogla u razumevanju i oblikovanju ritmičko-melodijskih tema u klasičnoj muzici.

* Projekat „Makedonisimo“ sastoji se od šest ‘pletenica’ kako ih kompozitor naziva, od kojih svaka uključuje po nekoliko narodnih pesama i igara povezanih istovetnim metričkim obrascem. Koja je među njima najtipičnija, a koja najneobičnija i najkomplikovanija?

– Ja sam napravio izbor pre svega narodnih ‘ora’ tj. kola i grupisao ih originalno u sedam spletova ili pletenica, kako ih je Pande nazvao. Zbog dužine koncerta rešili smo da taj broj smanjimo na šest. Muzički materijal se u sebi prepliće, nalik jednom nizu i na taj način stvara kontinuitet u muzičkoj misli, osećaju i ideji. Zato on zaista jeste kao jedna pletenica, čak i ako želite da to asocirate sa pletenicama u kosi jedne devojke. Naš makedonski folklor je izuzetno bogat i u svom izboru sam bio svestan da će svaki splet imati snažan potencijal. Naravno, u procesu stvaranja nikad ne znamo gde će nas misao odneti. Kompozitor Pande Šahov i ja smo veoma blisko sarađivali oko ove ideje, ali je on stvarno prevazišao sebe. Zapravo mi je teško da odgovorim na vaše pitanje, jer ovde ne postoji ništa tipično (smeh). Ali, ako krenemo sa te muzičke strane, možda mogu da izdvojim prvi splet koji je ‘najpristupačniji’ sluhu, jer je on u pravilnom, dvodelnom ritmu. Brza ili sporija ‘srpska dvojka’ može da posluži kao asocijacija ovde, ali samo donekle. Sve ostalo je prilično unikatno. Neki spletovi su netipični i komplikovani. Ima tu ‘svačega’ – od ideje do uticaja – ali način na koji je Pande to sve sklopio vrlo je sofisticiran. I to me čini vrlo srećnim, pošto se tu oseća nešto svoje, a svetsko.

* Mimo metrike i zanosnog ritma, makedonsko muzičko nasleđe sadrži opojnu melodiku, sa prekrasnim tekstovima narodnih pesama. Kako ste preneli značenje pesama u nedostatku ljudskog glasa?

– Uvek govorim studentima da pevaju dok vežbaju. To je najautentičniji način da prenesu emociju i prirodno vode muzičke misli na instrument, a glas je najsavršeniji među njima. „Makedonisimo“ ima jako malo pesama i njih sam stavio samo radi ‘šarma’. Ali, činjenica da neka ora dolaze iz pesama, daje nam naravno i odgovornost da ih izrazimo najverodostojnije što možemo. Pande se potrudio da se ta lirska dimenzija nikako ne izgubi. Naprotiv, u nedostatku ljudskog glasa, on je kombinovao različite boje, te sam izvođač ‘peva’ preko instrumenta.

* Šta je to što – osim ovog neverovatnog muzičkog komada – ovih dana zaokuplja vašu pažnju?

– Da budem iskren, ova sezona mi je jako naporna. Ne toliko zbog putovanja, jer sam se na to navikao i trudim se da napravim nekakvu ravnotežu, nego zbog izuzetno raznovrsnog i velikog repertoara. U roku od dva meseca, sviram osam različitih klavirskih koncerata. To je kao da osvajate istovremeno Kilimandžaro i Himalaje, možda i nešto više (smeh). Ali, s druge strane, sve to čini dobro. Imao sam retko iskustvo da sviram oba Bramsova koncerta za klavir u okviru istog nastupa. Onda, bili su tu prekrasni koncerti u Moskvi, Liverpulu, Vašingtonu i Atlanti. Počeo je „Ciklus Bramsa“ u Oslu, gde ostajem da bih krajem januara produžio na turneju sa Filharmonijom Osla i dirigentom Vasilijem Petrenkom. Prvi put u životu sviram 1. januara, sa Operom u Hanoveru i Ivanom Repušićem, a zatim ponovo odlazim na koncerte sa NJujorškom filharmonijom i dirigentom Jakubom Hrušom za našu Staru Novu godinu. U međuvremenu, provešću nekoliko dana na skijanju. Čeka me i Simfonijski orkestar Čikaga, sa Pablom Heras-Kasadom, pa onda Londonski simfonijski orkestar sa Lahavom Šanijem. Sezona je, dakle, interesantna. U novoj 2019. će, nadam se, ugledati svetlost dana i moj novi CD. Radujem se što ponovo dolazim u Beograd nakon, čini mi se, četiri godine i nadam se da neće proći toliko vremena do moje sledeće posete.

Ko je Pande Šahov

– Pande Šahov je jedan retko divan čovek i sjajan saradnik, što mi se posebno dopada, jer u našem odnosu nema negativnog ega koji bi bio prepreka kreaciji. Naprotiv, nas dvojica imamo izuzetno razumevanje, koje donosi fini umetnički rezultat. Poznajemo se inače još od školskih dana, premda je on stariji od mene. Preselio se u Englesku i drago mi je da je sa tamošnjom premijerom „Makedonisima“ u Vigmor holu u Londonu ove godine proslavio svoj jubilej – 20 godina u Engleskoj. Pande radi i na Kraljevskom koledžu za muziku u Londonu. Reč je o izuzetno obrazovanom umetniku, sa maštovitim idejama u vezi sa raznim kombinacijama ansambala, od kamernih do simfonijskih. Za mene je do sada napisao tri dela: Svitu za solo klavir „Pesme i šaputanja“ u godini jubileja Šopena, koju sam izvodio na tri kontinenta kao deo mojih resitalskih programa. „Makedonisimo“ je do sada najveći zajednički poduhvat, kao jedno markantno delo od 80 minuta. Poslednji zajednički projekat je Koncert za klavir i orkestar, nastao ove godine i premijerno izveden na izvrsnom festivalu savremene muzike ‘Kabriljo’ u Santa Kruzu, u Kaliforniji, pod dirigentskom palicom fantastičnog Kristijana Macelarua iz Rumunije, dirigenta sa kojim imam odličnu saradnju i koji je novi šef dirigent Orkestra Zapadnonemačkog radija u Kelnu. Pande ima i deo srpske krvi u sebi, pa je posebno srećan što se ovaj koncert dešava na Kolarcu. Dolazi cela njegova porodica iz Skoplja, a i rođaci iz Beograda.