Kraj oktobra. Bulevar. Klupa.
Na istoku na obodu šuma. Đenovska luka,
na zapadu, ako je dobar zur, Cote d’ Azur.
Ljuštiš u sedoj glavi svaku činjenicu
koji je bila shvaćena i koja nije bila shvaćena
kao što bi trebalo da bude shvaćena sada.
Sve je lažno, krivo ponekad.
Kretenka! Glupača! I’m fucked!
Nijedan naučen čas ovako.
Kako je bilo, i sada je tako.
Ne zbog zasluga, već je to tako…
Završava se pauza,
počinje treći čin.
Sve proživljeno – prva modrica i poslednji rak,
sve je isteklo – med iz saća, iz rana gnoj,
Jevanđelje, Biblija, Kuran, znaj,
čak budizam, bezljudni raj.
Ulazim u završnu epizodu,
i nije važno da l’ je slatka ili kisela,
ona se odvija do poslednjeg smisla.
Poželela se fraktalnost, ali nje nema.
Postoji samo frontalnost kao kod ovog stiha.
Nema na podijumu pesnika. Ali sala je tiha.
Pada zavesa. Crni kabinet, smena.
Ima li tamo nekog? Ili nikoga nema?
Prevod s ruskog: Neda Nikolić Bobić
Autorka je jedna od najznačajnijih savremenih ruskih i svetskih književnica. Njena nova knjiga priča O telu duše, nastala posle nekoliko velikih romana, upravo je objavljena na srpskom jeziku u izdanju Arhipelaga.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
