Gradimir Smuđa: Nikada nisam crtao protiv svojih ubeđenja 1foto: Aleksandra Ćuk

„Vidi ove lude Smuđine radove“, dodato je uz regularan poziv na izložbu „Nit umetnosti“ svetski proslavljenog strip autora, ilustratora i karikaturiste Gradimira Smuđe, koja se otvara večeras u Muzeju primenjene umetnosti.

Takvi su mu radovi. Ozarite se čim ih vidite, ne možete da oćutite ushićenje ni pred Smuđinom slikarskom i crtačkom veštinom, o imaginaciji da ne govorimo. Na izložbi će biti predstavljeno 100 njegovih odabranih radova. Biće to prvo veliko predstavljanje opusa ovog značajnog umetnika, koji od devedesetih živi u italijanskom gradiću Luka, beogradskoj publici. NJegova „Nit umetnosti“ je bukvar slikarstva o velikanima iz istorije umetnosti, ali ništa dosadno, nego kao u nekom avanturističko-akcionom filmu. Učite, a da niste toga ni svesni. Cimnete nit umetnosti, posle ona vuče vas. Sve na liniji između genijalnosti i ludila. Kako drugačije…

U intervjuu za Danas Smuđa govori o svom radu, o Danilu Kišu, Dušku Radoviću, Aleksi Čelebonoviću, Dušku Petričiću, Koraksu.

Nije prvi put da vam začas sine neka blistava ideja koju odmah poželite da realizujete. Ovog puta pokrenula vas je pozivnica na proslavu Danasovog 25. rođendana. Kako vaši najbliži reaguju na tu vašu strast, kako se vi sami nosite sa njom, šta vam kažu kad planirani put odlučite da pomerite za dan da biste radili?

– To je veliki problem za moju suprugu, ukoliko mi sine neka ideja ili iskrsne neki lep povod kao što je 25 godina Danasa. U stanju sam da promenim sve prvobitne planove i nacrtam šta sam zamislio. Oni koji me poznaju, tvrde da sam neprevidljiv, a to je karakteristika levaka. Dakle, svi su se navikli. Naravno da jedan takav lep jubilej nisam mogao da propustim da vam ga čestitam na svoj način.Gradimir Smuđa: Nikada nisam crtao protiv svojih ubeđenja 2

Kad ste postavljali izložbu u izlagačkom prostoru, nikla je pećina. Zašto je ona važna za „Nit umetnosti“?

– Vratili smo pećinu u MPU jer je u pećini pre 150.000 godina rođeno slikarstvo. Rođeno je svetlo iz marka. Ta nevidljiva nit umetnosti praistorijskog Pikasa vezuje vekovno stvaralaštvo svetske baštine do kubiste Pikasa. Taj začarani krug moja ćerka Ivana i ja pokušali smo da u dvotomnim strip albumima predstavimo čitaocima na francuskom govornom području 2014. i 2015. Ovaj naš bukvar slikarstva doživeo je lep uspeh i knjige su objavljene na puno jezika. Ideja da osmislimo pećinu na početku izložbe je veliki poduhvat muzeja i sjajnih skulptora na čelu sa Nikolom, na čemu sam zaista zahvalan.

Ovaj strip u kome devojčica Luna i njen mačak upadaju u čudesni svet velikana iz umetnosti tako što svedoče interpretaciji onoga što je uticalo na njihovu poetiku smanjuje zazor, približava nam i pobuđuje radoznalost prema umetnosti. Kako ste vi s Leonardom Da Vinčijem, Pikasom, Veleskezom, Tuluzom Lotrekom, Van Gogom, Rembrantom… sa svim tim velikim autorima postali na „ti“? Ko vam je od njih najbliži i zašto?

– Da bi priča zaista bila autentična zamolio sam svoju ćerku Ivanu da ona kao ta devojčica Luna ispriča svoje impresije u neposrednim susretima sa praistorijskim slikarima, Leonardom, Veleskezom, Rembrantom… Ta njena dragocena narativna pomoć bila je toliko iskrena i neobična. Sve priče se razlikuju kao što se svi ti slikari razlikuju jedan od drugog. Nit koju devojčica prati je vidljiva samo njoj. Radeći na niti umetnosti naučili smo puno i to iskustvo pokušali smo da prenesemo čitaocima. Shvatili smo da bez Leonarda ne bi bilo ni El Greka, bez El Greka ne bi bilo ni Goje. I svi su oni povezani nevidljivom tankom niti genijalnosti i ludila. Demistifikovali smo velikane slikarstva i predstavili ih kao obične smrtnike i vrlo senzibilne i krhke ljude s banalnim problemima. Svi su mi dragi i posebni, svako na svoj način. Kako sam kao umetnik odrastao, voleo sam da crtam Tuluz-Lotreka, Van Goga, a u poslednje vreme me inspiriše Hokusai.Gradimir Smuđa: Nikada nisam crtao protiv svojih ubeđenja 3

I mada ne vidim ništa loše u tome kako ste se snašli na ispitu iz istorije umetnosti na fakultetu, vama je i dalje neprijatno zbog tog događaja iz prošlosti koji je možda uticao da povučete crvenu nit umetnosti. Šta vi kažete?

– Iz vašeg pitanja vidi se da dobro poznajete sve moje poroke, a ovaj je jedan koji sebi nikada nisam oprostio. Na završnoj, petoj godini Fakulteta primenjene umetnosti, odlučio sam da izađem i na ispit iz istorije umetnosti, modernog slikarstva, sasvim nespreman, kako bih pao i tako sam sebe „naterao“ da prostudiram 500 stranica skripti koje je za nas priredio profesor Aleksa Čelebonović. Retko ko je stizao da u junskom roku izađe spreman pred jednog od najvećih poznavalaca svetske istorije umetnosti. Bio je prvi junski „crni“ petak i na autobuskoj stanici u Novom Sadu kupio sam novi „Nin“ da bih čitajući skratio put do Beograda i fakulteta. Pročitao sam neki esej o DŽeksonu Poloku i prikaz njegove retrospektive i još po nešto. U maloj sali u 7. jula sedeo je naš dobri profesor Čelebonović, uvek elegantno obučen i s leptir mašnom, očekujući svoje studente. Bilo nas je svega troje, dve koleginice i ja, bilmez koji im je rekao da je došao da padne. Bilo me je pomalo stid. Predao sam indeks i iz njegove uredne drvene kutije izvukao kartončić sa pitanjem. Pisalo je DŽekson Polok. Slikar o kojem sam znao samo ono što sam pročitao sasvim slučajno pre 40-ak minuta u Ninu. Sve ono loše u meni bilo je jače i ja sam se upustio u prepričavanje nečega ne znajući kako će se sve završiti. Profesor Čelebonović je voleo kada su mu studenti bili zainteresovani da nauče i više od onog što je bilo u njegovoj skripti moderne umetnosti. Video sam da pali i da očigledno nije stigao tog jutra da kupi Nin i pročita isto. Epilog svega je da sam „na prevaru“ dobio 10. Koleginice su mi dobacile: „Štreberu!“, a ja sam jedva čekao da izađem, da pobegnem. Taj stid nosim u sebi i danas. Shvatio sam tada sa sam i sebe prevario i nisam se smirio sve dok nisam počeo da kupujem knjige iz slikarstva i pročitao skripte divnog profesora Alekse Čelebonovića. LJubav prema istoriji umetnosti koju nam je prenosio razumeo sam još jače i nisam prestajao da učim i posle akademije. Ovi dvotomni strip-albumi su jedno veliko izvinjenje tom čoveku i pedagogu. Muzej primenjene umetnosti nalazi se u zgradi koju je njegov otac, Jakov Čelebonović, podigao i zaveštao gradu Beogradu i svima nama. Jedan od njegovih sinova bio je genijalni slikar Marko Čelebonović i naravno naš dragi, sada već pokojni, profesor istorije umetnosti Aleksa Čelebonović. Ova izložba je posvećena njemu uz neizmernu zahvalnost! Zahvalnost osećam i prema Vama, naročito za ovo pitanje.

Na izložbi će biti predstavljene i karikature. Između ostalih i Danilo Kiš. Koje su bile njegove reakcije, čula sam da vam je poslao i pismo?

– Danila Kiša ranih osamdesetih lično nisam poznavao, ali njegov književni opus jesam. To mi nije smetalo da se oprobam u portretisanju pisca koji je slikao rečima. Veliki majstor u nijansiranju opisa postao je moj likovni problem koji mi je punio skicen-blokove i posle nekoliko godina postao je moja javna tajna. Onda, jednog dana, javio se Duško Popov da sa suprugom Anom putuje u Pariz. Kaže da će se sresti sa Danilom Kišem, da bi bilo „zgodno“ da Kiš vidi sebe kako sam ga crtao… Poslušao sam i sve što sam mislio da je možda dobro dao Ani i Dušku, starijem bratu Raše Popova. Ubrzo mi je stiglo jedno divno pismo koje i danas čuvam. (čim budem u Italiji i za svojim kompjuterom poslaću Vam to pismo koje je Danilo pisao rukom. A sada mi je nespojivo da ga prepričavam, jer Kiš nije DŽekson Polok.) Ubrzo potom smo se i lično upoznali i videli još nekoliko puta, pre nego što nas je jedan od najvećih svetskih pisaca napustio. Kišu su se dopali moji portreti Borislava Pekića i Mirka Kovača, i on im ih je odneo. Uši su mi se zacrvenele kada sam u jednom dokumentarnom filmu o Borislavu Pekiću video moj portret njega u pozadini njegovog studija. Eto takav je bio Kiš i najviše je voleo da imitira Miroslava Krležu kako psuje.

Gradimir Smuđa: Nikada nisam crtao protiv svojih ubeđenja 4
foto Aleksandra Ćuk

„Danas“ je imao privilegiju da objavi vaše radove koji komentarišu našu stvarnost. Kako je vidite sada posle izbora, a budući da ste spomenuli da ćete se učlaniti u koaliciju „Moramo“, da li biste podelili s našim čitaocima zašto ste se odlučili za ovo političko krilo?

– Tačnije je da sam ja imao i imam privilegiju da objavljujem radove u „Danasu“ i da spavam sa flomasterima i četkama u slučaju da „Draža“ pozove na uzbunu i nas trećepozivce. DANAS je CORAX a mi ostali samo se „šlepamo“ i po malo pravimo važni iz debele hladovine toskanskih čempresa i palmi. Bolje da me zmija ujede, nego da razočaram svoje kolege Coraxa i Petričića i Dragoljuba „mog strip junaka Super-BRKMEN-a“ Bakića. Nikada nisam crtao protiv svojih ubeđenja. Nikada nisam bio član ni jedne partije ali ovog puta bih voleo da postanem istureni član za Toskanu koalicije „MORAMO“. Sa mnom bi dobili i vidno pojačanje jer bih ubedio i Leonarda Da Vinčija, Tuluz – Lotreka, Van Goga, Sezana, Magrita, uz sve njihove zelene jabuke, da se kolektivno učlane.

Gradimir Smuđa: Nikada nisam crtao protiv svojih ubeđenja 5
foto Aleksandra Ćuk

Kazali ste i da je sramota što Beograd nema muzej posvećen Dušku Radoviću. Vi ste ga ovekovečili na mnogo vaših radova… Zašto je važno da Beograd sačuva sećanje na ovog pesnika, pisca, novinara…?

– U Toskani je živeo Karlo Kolodi, pisac „Pinokija“ kojeg su Italijani pretvorili u nacionalnu kulturnu baštinu uz sve počasti, festivale, preterivanja jer mu se možda omaklo da napiše jednu zaista lepu knjigu. Iz tog ambijenta u kojem trenutno živim, neshvatljivo mi je da naša sredina ima tako rezervisan odnos prema najvećem piscu za decu kakav je Dušan Radović. Kreatoru „Poletarca“ koji je bio uzor za mnoge francuske časopise za decu, autoru „Na slovo, na slovo“, čarobne i nikada neprevaziđene emisije za decu, „budilniku i savesti svih Beograđana“ onog vremena kada je vladao mrak, i još puno antologijskih knjiga, priča i pesama. Neko ko je obeležio naša detinjstva, naše mladosti, uz čije stihove smo se udvarali i venčavali. Imena ondašnjih političara niko se više ne seća, ali deca preko lektire obožavaju i danas Duška Radovića, Duška Petričića jer to što su oni stvarali je naša baština, naš Karlo Kolodi, nas Antoan d’Sent Egzipery. Da je bio Francuz, aerodrom bi se bar zvao po njemu, kao Srbin, ni muzej.

Prvi put u Beogradu

„Nit umetnosti“ obuhvata odabrane strip table iz istoimenog strip albuma Gradimira i Ivane Smuđe koji je prvobitno objavljen u dva toma u Francuskoj 2012. i 2015. godine pod nazivom Au fil de l’Art 1 i Au fil de l’Art 2, dok je u Srbiji System Comics objavio oba dela u jednom strip albumu 2015. Osim ovih radova, na izložbi će po prvi put u Beogradu biti prikazane originalne table iz strip albuma u kojima se Smuđa bavi životom i stvaralaštvom slikara Anrija Tuluz-Lotreka i Vinsenta van Goga, kao i mišem-muzičarem Mausartom koga je kod nas objavila „Lokomotiva“.

Karneval superheroja

Živite u gradu Luka u Toskani. Tu se održava festival stripa svake godine. Kako izgleda atmosfera za vreme ovog praznika devete umetnosti?

– Luka-Komiks je pre desetak godina povratio svoj primat da je osim što je najstariji postao ponovo i najveći festival stripa, video-igrica i animacije na svetu. Veštom organizacijom Italijani su prevazišli francuski Angulem i festival u San Dijegu (Kalifornija). Za pet festivalskih dana premaši se broj od dva miliona posetilaca a grad Luka pretvori se u karneval kostimiranih strip superheroja i japanskih mangi, Marvelovih superheroja. Mladi vole da se identifikuju sa imaginarnim likovima i da budu neko drugi.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.