Za malo vremena, dakle, nemali broj – tematski, žanrovski i poetski različitih, a po utrošenim parama podjednako skromnih – predstava (s najviše petoro glumica i glumaca). Dakako, dobro je jednu novčanu sumu razdeliti na više, te većem broju stvaralaca pružiti mogućnost a publici umnožiti priliku.

Drama Dejvida Harovera ‘Kos’, u predstavi reditelja Filipa Markovinovića, u kojoj glume Nenad Pećinar i Milica Trifunović, iskazala se u svim nijansama svoje tegobne priče i otkrila sve zakutke svesti dve svoje ličnosti, povezane morbidnim, odurnim odnosom. Tema pedofilije, otvorena ovde kao na hirurškom stolu, pokazuje ceo kompleks traumatičnog iskustva nevine žrtve koja je u perverzni seksualni odnos uvučena kao da ostvaruje svoju, prerano uzrelu, ljubavnu želju. Pedofil se tu pojavljuje kao dobri lik iz bajke, kao princ na belom konju koji u dečjem svetu – u kojem razlika između realnog i imaginarnog još nije uspostavljena – ostvaruje imaginarno. Ta perverzna upotreba dečjeg sveta mašte, ono je najmonstruoznije u pedofiliji.

Ne bez kritičko-ironijskog odnosa prema zamisli i ostvarenju velikog meštra, Haroverova tragična junakinja, prema podobiju Nabokovljeve Lolite, dvanaestogodišnja je devojčica, a njen oskrnavitelj muškarac već prešao polovinu života. Proteklo je deceniju i više od tog užasnog događaja, zbog kojeg je počinilac izdržao zatvorsku kaznu, devojčica je postala samostalna žena, i sad se, prvi put od tada, iznenada pojavila pred nekadašnjim počiniocem.

S jedne strane, vidimo sredovečnog čoveka koji ne može da podnese pomisao da je pedofil. On svoju savest ušuškava u opravdanje da je devojčica želela da on učini ono što je učinio, te da su njegove pobude prema njoj bile istovetne kao pobude prema odrasloj, zreloj ženi. To je savršeno perverzna racionalizacija. S druge strane nalazi se žena koja, uprokos neumitnom uverenju da je bila žrtva pedofilije, još uvek oseća ljubav prema svom oskrnavitelju. Osim što je nad njom počinio krivično delo, ovaj joj je čovek usadio iluziju da, bez obzira na žrtvu, stvarnost može biti identična sa imaginacijom.

Komplikovan i čudovišan traumatski odnos, tanano su ispredali pred nama Pećinar i Trifunovićeva, izazivajući nam onu gorčinu i bes koju bi prema svom nasilniku, umesto privrženosti, bilo zdravo da najpre oseća tragična junakinja. Finale, kad se na sceni pojavi dvanaestogodišnja poćerka (nekadašnjeg) pedofila, užasavajuće je. Taj horor je uvećan time što nismo sigurni na šta je uistinu ovaj čovek još uvek spreman, odnosno, nismo sigurni da već nije učino nešto grozno ovom detetu svoje sadašnje supruge – kao princ iz bajke koji, uz izvesne uslove igre, ostvaruje snove.

‘Ne igraj na Engleze’, Vladimira Đurđevića, i ‘Zelje, pečeni krompir’, Zoltana Ergešija, dva su pozorišna komada iz zakulisnog sveta fudbala. Prvi se tiče strasti klađenja koja, kao i svaka druga kockarska pasija, slabe i lakoverne uzima pod svoje, postaje im vodilja – njihov firer – osposobljujući ih za svakakve prevare i niskosti, sve dotle da na klađenje mogu da potroše i poslednji dinar za lek na smrt bolesnog oca. Drugi, pak, govori o odnosu trojice fudalskih sudija koji zajedno sude, o njihovoj sitničavosti i međusobnoj zavisti. Obe se, dakle, tiču ljudi u koje se ne može imati poverenja, a s tom razlikom što je Đurđevićeva drama svojevrsni moralitet, dok je Ergešijeva, laka komedija ljudskih naravi. Prvu je režirao Bogdan Janković, drugu – glumac Igor Pavlović (koji i igra jednu od tri uloge). Bez psiholoških produbljivanja likova i društvenog angažmana, obe su i površne i zabavne predstave, ali bez padova u vulgarnost.

‘Heda Gabler’, komad iz poslednjeg perioda stvaralaštva velikog Henrika Ibzena, za kojeg Rejmond Vilijams dobro kaže da je stvorio ‘svest moderne evropske drame’ – ‘čiji smo još uvek deo’, u režiji Silarda Antala, potpuni je promašaj. Nekoherentnim spoljašnjim formalnim uslovljavanjem, da se glumica Marijana Prpa Fink, u ulozi Hede Gabler, pojavljuje i ‘glavom i bradom’ na sceni, ali i kao video projekcija na platnu, te da ostali glumci u scenski prostor stupaju iz gledališta koje ostaje van tog prostora, te frapantnim štrihovanjem teksta, Antal ne samo da je Ibzenov komad sveo na konture intrige jednog krimića – koji se ne izvodi, već se o njemu pripoveda – nego je, i to uprkos punokrvnoj glumačkoj ekipi (Predrag Momčilović, Miljan Vojnović, Dejan Šarković, Ana Jovanović), upriličio jednu neenergičnu i neinteresantnu priredbu.

Plesna predstava ‘Ubod pčele’, u koreografiji i izvođenju Heni Varga i Deneša Debreija, uz muzičku pratnju i partnersku scensku pripomoć Latife Leforestje i Rudolfa Burota, pravi je mali biser, smelih pokreta i telesnih hijeroglifa, slobodno izvedenih iz tradicije buto (butoh) majstora.

Očaranost otvorenom koreografskom radnjom, nije ništa drugo do poziv na učešće u njoj. ‘Ubod pčele’ upravo poziva i priziva telo gledaoca na reakciju, makar i u mašti.

O čemu je ova eskperimentalna predstava’ To se može izreći samo najuopštenije, a i to je, neminovno, asocijacija koju izaziva onaj njen verbalni segment – kad se na platnu pojavljuju ispisane reči koje opisuju let golubova bačenih iz aviona. Debrei i Varga, ovde su muškarac i žena u slobodnom letu koji se sami sebi suprotstavljaju kad su povedeni željom da se skuće, da se ograde, ukrove i ograniče. Ples je uvek putovanje.