Odlazak Boba Rafelsona, buntovnika koji je stvarao velike filmove i prezirao holivudski establišment 1FOTO MIROSLAV DRAGOJEVIĆ Danas

„Bežao je od komercijalnog filma, junaci njegovih priča su nekomformistički autsajderi koji nastoje da pobede sistem, ljudi skloni nesporazumu koji ne žele da se adaptiraju na okolnosti i budu deo gomile, kao što je i on sam“, govorio je o Rafelsonu slavni Kopola

„Kada se obavežete kao što sam se ja pre mnogo godina obavezao, da ćete snimati samo niskobudžetne filmove, onda morate da pristanete i na jedan kompromis. Da biste imali slobodu da snimate film kakav želite, koji je vama važan na ličnom, emotivnom, intelektualnom, društvenom nivou, morate da odustanete od ideje da ćete se obogatiti. Za mene je to srećno rešenje, s tim što nemam novca da kupujem skupa odela. Osim patika. Patike koštaju jednako za sve, a ja uvek veoma pažljivo i dugo tragam za udobnim patikama koje će mi dobro stajati“, govorio je američki reditelj, scenarista, producent i muzičar Bob Rafelson.

Jedan od najvećih filmskih autora 20. veka, čija su dela „Pet lakih komada“, „Kralj Marvinovih vrtova“, „Poštar uvek zvoni dva puta“ obeležila svetsku kinematografiju, i koji je tokom višedecenijske karijere beskompromisno istrajavao u svom buntovničkom duhu i preziru holivudskog establišmenta, preminuo je 23. jula u 90. godini, u svom domu u Aspenu, u Koloradu, objavili su svetski mediji.

Slavni Frensis Ford Kopola smatrao je Rafelsona najvažnijim stvaraocem jedne ere, koji je krajem 60-ih godina prošlog veka doneo jedan potpuno inovativni pristup filmskoj umetnosti.

„Bežao je od komercijalnog filma, junaci Rafelsonovih priča su nekomformistički autsajderi koji nastoje da pobede sistem, ljudi skloni nesporazumu koji ne žele da se adaptiraju na okolnosti i budu deo gomile, kao što je i on sam, i o svemu tome Rafelson govori fantastičnim filmskim jezikom i estetikom“, opisivao ga je Kopola.

Rafelson je rođen u Njujorku 1933, a prvi uspeh u karijeri, koji je pratila i Emi nagrada, doživeo je kao TV scenarista humorističkog šou-programa The Monkees, a zatim i kao njegov reditelj, kada je 1966. u živom programu predstavio istoimenu pop-rok grupu, čiji je osnivač zajedno sa producentom Bertom Šnajderom.

Njegov debitantski dugometražni igrani film Head („Glava“) iz 1968. označio je početak Rafelsonove višegodišnje saradnje i prijateljstva sa Džekom Nikolsonom, koji će u kasnijim godinama, zahvaljujući upravo ulogama u njegovim remek-delima, „Pet lakih komada“ i „Poštar uvek zvoni dva puta“, koje su ga lansirale, postati neprikosnovena glumačka ikona Holivuda.

U ovoj sjajnoj satiričnoj parodiji na ratne filmove, koju su s jednakim oduševljenjem dočekali i publika i kritika, pojavljuje se i slavni bend The Monkees.

U Rafelsonovoj drami „Pet lakih komada“ iz 1970. (scenario je napisao zajedno sa Kerol Ejstman) Nikolson je briljirao u liku buntovnog radnika na naftnoj platformi, čija je na prvi pogled prazna egzistencija zapravo paravan za njegovu privilegovanu mladost, dok je bio čudo od djeteta svirajući klavir…

Film je imao četiri nominacije za Oskara (najbolji film, originalni scenario, glavna muška uloga i sporedna ženska uloga), pet nominacija za Zlatni globus, a osvojio je jedan, koji je otišao u ruke Džeka Nikolsona.

Tri decenije kasnije, „Pet lakih komada“ izabrano je za čuvanje u Nacionalnom filmskom registru.

U periodu od 1972. do 1976. snimio je još dva važna filma koja se danas takođe ubrajaju u klasike, „Kralj Marvinovih vrtova“ i Stay Hungry, a 1981. Rafelson je doživeo svetsku slavu sa krimi trilerom „Poštar uvek zvoni dva puta“.

Rimejk ovog filma sa Rafelsonovim rediteljskim potpisom (prvu adaptaciju istoimenog bestseleru Džejmsa M. Kejna, 1946. snimio je Tay Garnet, sa Lanom Tarner i Džonom Garfildom) ušao je u filmske antologije po najuverljivijim i fantastično snimljenim scenama seksa između Džeka Nikolsona i Džesike Lang.

O kultnoj sceni seksa na kuhinjskom stolu, u brašnu, čak su i sami glumci morali da svedoče da je bila samo – gluma.

Veliki uspeh, ali ipak ne tako planetarni kao ovi filmovi, imala su i njegova kasnija ostvarenja – „Crna udovica“ (1987), „Mesečeve planine“ (1990), Man Trouble (1992), „Krv i vino“ (1996), Poodle Springs (1998), No Good Dead (2002).

Za našu publiku, Bob Rafelson će ostati onaj šarmantni gost drugog Festa koji je 1972. oduševljavao Beograđane svojom nekonvencionalnošću i šetnjama beogradskim ulicama, i posebno 35. Festa.

Te 2007. godine, otvarajući Fest, Rafelson je prepunu dvoranu Sava centra pozdravio na srpskom jeziku, uz opasku da se on u Beogradu jako lepo oseća.

A primajući nagradu Zlatni pečat Jugoslovenske kinoteke za izuzetan doprinos svetskoj kinematografiji, koja mu je tada uručena, veliki holivudski buntovnik je izjavio:

„Svaka nagrada nešto znači, ali ja nikada ne verujem u ono što mi ljudi govore kada mi ih uručuju. Bio sam nominovan i za Oskara a da nikada nisam prisustvovao samoj ceremoniji, jer je to za mene samo dobar TV šou. Ono što zaista znači jeste samo pravljenje filma. To je velika privilegija, i ako nagrada otvara mogućnost da snimite još nešto, onda je zaista cenim“, govorio je Bob Rafelson.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.