Ostao veran školi profesorke Biserke Cvejić 1

Tenor Nikola Kitanovski, dugogodišnji saradnik Beogradske opere i profesor solo pevanja na Fakultetu muzičkih umetnosti u Beogradu, ove i sledeće subote na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu nastupom u Verdijevom „Otelu“ i Leonkavalovim „Pajacima“, u kojima će tumačiti glavne uloge, obeležiće 25 godina operske karijere.

 

Posle četvrt veka rada na srpskoj i međunarodnoj operskoj sceni Kitanovski u razgovoru za Danas kaže da je i „ranije zamišljao i pokušavao da isplanira puteve svoje karijere koliko je to bilo moguće i da se ne žali što to nije uvek išlo kao podmazano, a da sada samo želi da što duže ostane zdrav, dobrog glasa i zdravog uma, kako bi mogao da što duže traje na zavidnom i, za publiku, prihvatljivom umetničkom nivou“.

* Zbog čega ste se odlučili da baš sa operama „Otelo“ i „Pajaci“ obeležite 25 godina operske karijere?

– Odlučio sam se za ove dve opere iz nekoliko razloga. Radi se o naslovnim likovima Otela u istoimenoj operi i Kanija u „Pajacima“ koji su fahovski bliski mojoj životnoj i umetničkoj zrelosti. Ove uloge sam u poslednje vreme češće pevao negde van, dok u u Beogradu Otela nikada nisam pevao, a „Pajace“ samo jednom, te mislim da imam šta da ponudim operskoj publici, jer se osećam prilično na svom „terenu“ – glas mi je nekako sazreo da bi ih adekvatno tumačio.

* Koji trenutak smatrate početkom karijere, jer ste zapravo na muzičkoj sceni prisutni od 1987. godine?

– Pre mog operskog debija ja sam puno nastupao još kao student. To nisu bili studentski koncerti, nego nastupi sa renomiranim profesionalnim ansamblima tadašnje Jugoslavije, poput Umetničkog ansambla JNA, Beogradske filharmonije, Umetničkog ansambla RTB, Makedonske filharmonije…. Znam sigurno da je prvi nastup zbog kog sam se tresao kao prut bio upravo na koncertu sa orkestrom JNA u Domu Vojske 1997, nakon čega sam postao njihov stalni gost na mnogim gostovanjima i nastupima po Srbiji. Ja sam insistirao da u najavama za ovaj moj jubilej stoji 25 godina operske karijere, jer je to „okrugla“ godišnjica i polje na koje sam se najviše dokazivao.

* Šta je za Vašu karijeru značio rad sa čuvenom Katjom Ričareli i u operskom studiju ništa manje poznatog reditelja Franka Zafirelija?

– To nije bio rad u smislu vokalne tehnike, jer sam uvek ostao veran školi koju mi je moja profesorka Biserka Cvejić dala. A od Katje sam mogao da „pokupim“ mnoge profesionalne savete o vođenju karijere, da budem u prilici puno puta da nastupim s njom i da iz neposredne blizine budem u pevačkom društvu sa operskim svetom i krugovima o kojima sam mogao samo da sanjam.

* Pripadate generaciji operskih pevača čija je karijera počinjala u vreme raspada SFRJ. Koliko su ratne i političke okolnosti uticale na Vaš rad?

– Svakako da je raspad države uticao na svaki segment života pojedinca, pa tako i na moj rad. U to vreme Jugoslavija je imala dovoljan broj pozorišta – konkretno operskih kuća u kojima se mogao peći zanat, profesionalno sazrevati i živeti od profesije za koju ste se opredelili. Raspadom je sve to nestalo i svelo se na dve-tri operske kuće u Srbiji i Makedoniji zajedno, pa su mladi pevači na pragu svoje karijere morali da idu u inostranstvu za boljim životom. Ja sam odlučio da budem i tamo i ovamo, što mi je nekako i uspelo.

* Već dve decenije ste stalni gost Opere Narodnog pozorišta u Beogradu. Zbog čega taj angažman nije još „stalniji“?

– U Narodnom pozorištu u Beogradu bio sam stalni gost 20 sezona, sa dobrim brojem otpevanih predstava. Mnoge direkcije sam dočekao i otpratio, razne upravnike s kojima nije uvek bilo lako profesionalno komunicirati, ali to su bili profesionalci koji su znali šta je kvalitet i šta je neophodno za održavanje kvalitetne produkcije. Neskromno bi bilo da sebe svrstavam u nekakve razloge, ali postojala je cela jedna generacija pevača koja je dovlačila publiku i nivo Opere podigla tako da su predstave bile uvek prepune. Nažalost, u poslednjih 10 godina Narodno pozorište je pretrpelo teške umetničke havarije, zahvaljujući teškim diletantima, lažovima i politikantskim poslanicima koji su svojim direktorovanjem izvršili zločin nad tim jadnim pozorištem. Nikako ne bih da poltronski zvučim, ali da nije bilo današnjeg upravnika, koji se sa raznim političkim nepogodama i spodobama lavovski borio, ova institucija je mogla odavno da bude ugašena. Da li će moj angažman biti češći, ja to ne mogu da znam, niti to zavisi samo od mene. Nadam se da ćemo obnoviti saradnju.

* Da li gostujete u rodnoj Makedoniji i šta mislite o tamošnjoj operskoj produkciji?

– U mojoj Makedoniji nisam bio čest gost, nažalost. Pevao sam svega pet puta i to je sve. Povremeno sam imao priliku da vidim i po koju predstavu, ali to je nedovoljno da bih mogao da kažem nešto više i ozbiljno o operskoj produkciji. Jedino što znam jeste da Makedonija izobiluje sa fantastičnim glasovima, pravim operskim kapitalcima, što pokazuje i njihov inostrani plasman.

* Predajete solo pevanje na FMU u Beogradu. Zbog čega ste se opredelili za pedagoški rad i šta tražite od svojih studenata da bi bili spremni za život na sceni?

– Od 2004. sam počeo da radim kao docent solo pevanja na FMU u Beogradu, a danas sam redovni profesor i šef Solo pevačke katedre. Ništa posebno me nije nateralo da se prihvatim tog posla. Jednostavno, pružila se prilika i hteo sam da je iskoristim. Tokom vremena u radu sa studentima sam primetio da i ja u pevačko-tehničkom smislu napredujem, jer sam pod konstantnim treningom i to mnogo temeljnijeg, tako da korist je bila obostrana – studenti zbog mene, ja zbog njih, mogli smo da zajednički grabimo i gradimo vokalno umeće. Svakom studentu savetujem da poštuje dar koji mu je priroda poklonila – taj njegov glas, da ga školuje, izgradi i da izdelje od njega instrument od kojeg lepši ne postoji. Glas je unikatan i bez premca. Može da se ljute svi drugi instrumentalisti zbog ovoga, ali jednostavno to je tako i to nisam ja izmislio. Savetujem studentima da sa što boljom tehnikom zaplove u profesionalne pevačke vodama da bi što duže trajali.

Polupismenjaci, diletanti, politikanti..

* Koliko je kulturna klima u Srbiji pogodna za razvoj opere i šta biste menjali?

 

– Sve dok se polupismenjaci, nestručnjaci, diletanti i politikantiupliću u razne sfere života, pa i u kulturu i umetnosti, ići će tako kako nam je, a to je nikako. Bez para nema ništa, pa ni kulture, a bez kulture pitam se ima li nacije. Moralo bi se mnogo više ulagati u kulturu, profiltrirati medije koji su metastazirali od neukusa i nemogućeg – najnižeg kulturnog, ljudskog i moralnog nivoa. Mislim da to ne može da se uradi preko noći, ali neko mora da otpočne da konkretnim potezima vraća kulturu, školstvo i zdravstvo na mesto gde moraju biti.

 

Predstavljanje Operskog studija

Javni čas Operskog studija NP „Borislav Popović“, koji će se u nedelju održati na sceni „Raša Plaović“, biće uvod u predstavljanje petnaestak mladih operskih pevača sa kojima su tokom ove sezone radili: sopran Suzana Šuvaković Savić kao vokalni pedagog, dirigent Stefan Zekić, rediteljka Ivana Dragutinović Maričić i glumac Andreja Maričić, zadužen za scenski pokret. Oni bi u nedelju trebalo da pokažu kako su, osim pevanja, savladali veštinu glume i scenskog pokreta u arijama iz klasičnog operskog repertoara, kompozicijama Ričarda Hagenama na stihove Rabindranta Tagore i nepoznatog autora inspirisanog Šekspirovim tekstom. Ovaj javni čas je uvod u „Umetničko veče“ Operskog studija NP, koje će sa zahtevnijim umetničko-scenskim zadacima održati u nedelju, 26. juna, takođe na sceni „Raša Plaović“. Istog dana na istom mestu, u matine terminu, iz produkcije Operskog studija izaći i premijera Pergolezijeve jednočinke „Služavka gospodarica“, u režiji Aleksandra Nikolića.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.