Foto: Zaknic Vicencio

Jedna velika opera, nastala pre bezmalo dva veka, ali toliko sada pred nama živa, savremena, pa čak okrenuta prema budućnosti, svojom bezvremenom temom koja amalgamira politiku i ljubav, individualno i opšte, srce i mač, dužnost i skrhanu dušu. Potom jedan izuzetan ansambl umetnika ovde, koji zbilja i na svaki način združeni u jedno, pletu zajedno impresivnu priču svojim glasovima, kretnjama, instrumentima, strastvenim prikazivanjem emocija, koje kao da se sa svom svežinom i neoskvrnutim intenzitetima sručuju na vas pravo iz života. I potom, kao temelj vrhunske mudrosti umetničke prefinjenosti i zanata demonstriranih ovom prilikom, dolaze ovde ličnosti reditelja i scenografa Đankarla del Monaka (scenograf realizator Miraš Vuksanović), dirigenta Dejana Savića, mlade i fascinantne kostimografkinje Stele del Monako (kostimograf realizator Katarina Grčić Nikolić), dizajnera svetla Jakopa Pantanija (realizacija svetla Miodrag Milivojević), majstora maske Marka Dukića …

A na samoj sceni, opijeni u startu unikatnim platnom/zavesom na kojem su izmešani otisci krvavo crvenih i nedužno belih šaka ruku, mi u publici već se osećamo potpuno prizvanih čula, do samih tančina, onim izražajnim dahom uvodnog orkestra, koji svojim olujnim i dramatičnim stavom, ali punim svejedno bujnog pulsa života, uznosi nas tako do energičnog porinuća u radnju, čak sa svojevrsnim zvučnim oduševljenjem. I – sve je do kraja samo se rasplamsavalo u ovoj elegantnoj i do poslednjeg končića utegnutoj i istovremeno raskošno buktavoj produkciji. Uvodna scena u Svetoj šumi druida, sva u bronzi i uzvišenosti trenutka, sama po sebi ostavlja nas bez daha, a da čudima tu nije kraj, pobrinuće se i svaka naredna, sa tolikom pažnjom oblikovana i dozirana, da skoro niste iskusili tako zadivljujuće muzičke slike i tokove što ih među sobom nose. Ništa pretenciozno i preupadljivo naoko, a sve do sitnice rafinirano i ispunjeno suštinskim sadržajima bića. Jer, ovde u izvesnom smislu kao da i nema glavnih i sporednih. Sve je glavno, svaka ličnost na sceni podstaknuta je ka svojim vrhuncima sa poštovanjem, pažnjom, ljubavlju i divljenjem. Zato su svi i dali ono najbolje od sebe, osvetljeni ovom britkom verom, koju podržavaju i svedena no zato uzbudljiva i efikasna scenografija i na svoj način čulni, osetljiv i prekrasan kostim i besprekorno osmišljen dizajn svetla, u čijim se nišama iz časa u čas obznanjuju duševni nemiri junaka pred nama.

Ti junaci su, ili da najpre ipak kažemo junakinje – Sanja Kerkez kao moćna Norma, furioznog glasa i grandioznih metamorfoza, kako pevanja tako i telesnih izazova uloge. Scena u prvom činu sa odmotavanjem i zamotavanjem velova, kao i ona potresna završna, dok njen glas dominira, uznoseći čitavo svetilište – nezaboravne su po svemu! Da i ne govorimo o samom početku drugog čina! Dragana del Monako ovde je u, reklo bi se, svojoj životnoj roli Adalđize, sa tolikom snagom uverenja, da zadrhtite i pretrnete u recimo onim zajedničkim scenama sa Normom Kerkezove, u kojima su dve žene poput predivnih mesečarki, obe izgubljene u snoviđenjima svojih srdaca, ali i sa tolikim ubeđenjem jedne ženske solidarnosti, da ste najdublje tronuti. Muški prvaci u ovoj „Normi“ jesu Janko Sinadinović kao oličenje političke moći u liku Polionea, rimskog prokonzula u Galiji, čija neporeciva snaga skrha se do temelja na jedan delikatan način do kraja predstave, zbog nemogućnosti ostvarenja ljubavi. Tu je i uvek izvrsni Nenad Jakovljević kao dostojanstveni Orovezo, druidski prvosveštenik i Normin otac, a zatim i dvoje veoma ljupkih i zapamtljivih pevačkih pojava – Ljubica Vraneš kao Klotilda i Marko Živković kao Flavio. I još moćni Hor, sve to na besprekorno podmazanim točkovima Orkestra Narodnog pozorišta.

Nemamo drugih reči, sem da jedva čekamo da čujemo i alternativnu podelu. Nezaboravna premijera.