Zajednički poduhvat No Borders Orchestra i Dresdner Sinfoniker, pod nazivom „Aghet“, biće koncertno predstavljen u subotu, 5. novembra, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu na sceni „LJuba Tadić“, sa početkom u 20 časova.
Reč „aghet“ jermenski je naziv za ‘veliku nesreću/katastrofu’ i njome se označava tragično iskustvo od pre jednog veka, kada je zbrisano skoro milion i po života. Marc Sinan, eminentni kompozitor i gitarista tursko-jermensko-nemačkog porekla, inicirao je ovaj projekat u saradnji sa dirigentom Premilom Petrovićem i NBO, kao posvetu svojoj jermenskoj baki Vahide, koja je preživela pogrom nad svojim narodom u raspadajućoj Otomanskoj imperiji stotinu godina pre. Izabrana dela po jednog turskog, jermenskog i nemačkog kompozitora, u ovom uzbudljivom umetničkom susretu, obilaze tako ovih dana važne evroazijske geografske tačke jedne složene predačke istorije, a Marc Sinan za Danas objašnjava detalje.
* Istorija vaše porodice izuzetna je na svoj način i u neku ruku korespondira sa današnjim događajima.
– Moja baka je rođena na obali Crnog mora. Bila joj je šest godina kada je njena porodica pobegla od genocida 1915. NJeni roditelji su je ostavili kod komšija, pošto su očekivali da će put biti previše opasan i iscrpljujuć za malo dete. NJihov plan bio je da se vrate po nju što pre bude moguće, ali iz očiglednih razloga to nikad nisu uspeli da ostvare. NJu je potom zadržala vojska, da bi je naposletku usvojila jedna turska porodica, koja ju je podigla kao da je njihova rođena ćerka. Posmatrano iz te perspektive, imala je veoma mnogo sreće.
Kao trinaestogodišnjak sam tokom leta boravio kod bake i dede. Putovao sam prvi put u Tursku sasvim sam, da bih pomogao baki da se brine o dedi koji je polomio kuk. Tada sam prvi put i čuo njenu životnu priču.
* Imate u sebi, dakle, jermenske, turske i nemačke korene. Kako su vaši preci zapravo stigli do Nemačke i kako su bili prihvaćeni u njoj?
– Moja majka je došla u Nemačku 1963. da radi za „Siemens“. U suštini, pobegla je iz turskog mačo-društva, nadajući se da će moći da živi u zemlji u kojoj su perspektive za žene mnogo više obećavale. Dobila je radna dokumenta kao „gastarbajter“, za koja je morala ponovo i ponovo da se prijavljuje sve do sredine osamdesetih, kad je konačno dobila stalnu radnu dozvolu. Za mog oca je inače bila udata od 1966!
* Zašto je važno do kraja rasvetliti neke istorijske katastrofe, kakvo je recimo stradanje Jermena, i ne dopustiti da padnu u zaborav u najnovijim vremenima?
– Bolju budućnost možemo da stvorimo samo kad nešto zaista naučimo iz prošlosti. Nemačka je država koja je počinila neke od najstrašnijih zločina u istoriji ljudskog roda. Suočavanje sa krivicom svojih predaka pomoglo je da se oblikuje društvo koje je slobodno i demokratsko. Ali to neće bezuslovno trajati zauvek! Uspostavljanje odnosa prema prošlosti, učenje iz istorije i stalno osvežavanje pamćenja jeste kao vakcina protiv gripa fašizma i nacionalizma.
Moja baka je bila Jermenka iz Anadolije. Osećam se zato duboko povezanim sa okolinom i emotivno sam veoma dirnut kad god otputujem u Tursku. Takođe me veoma brine tamošnja politička situacija, zato što mi sve što se dešava u Turskoj toliko mnogo znači.
* Kako se rodila ideja za ovaj koncert, koji je pre Beograda već održan u Berlinu i Drezdenu, a nakon toga odlazi u Istanbul i Jerevan? Kakve su bile reakcije na koncert tamo i šta očekujete u Turskoj i Jermeniji?
– Markus Rindt, direktor Dresdner Sinfoniker, i ja planirali smo ovu saradnju sa divnim No Borders Orchestra i Premilom Petrovićem već nekoliko godina. U suštini, radi se o tri dela – onom turske kompozitorke Zeynep Gedizlioglu, potom Vachea Sharafyana iz Jermenije i napokon Helmuta Oehringa iz Nemačke. Prvo izvođenje prihvaćeno je sa velikim oduševljenjem! Sada je Ministarstvo inostranih poslova Nemačke otkazalo naše gostovanje u Istanbulu, da bi ugodilo Vladi Turske. To je skandal!
Turska je duboko podeljena zemlja. Veliki procenat stanovništva oseća se srećno, uspešno, moćno i optimistično, kako se nije osećao decenijama. Erdogan im je dao visok stepen samopouzdanja, zasnovanog na ideji o snažnoj naciji i snažnoj veri. Dvadeseti vek bi trebao da služi kao lekcija kako su opasni ti sastojci kad se stave jedan uz drugi, ali se to nažalost ne dešava.
Veoma se radujem našem nastupu u Jerevanu, bićemo među prijateljima. Tamo će ovaj koncert doživeti više kao komemoraciju nego provokaciju, što će biti vrlo utešno.
* Kako ste počeli da se bavite muzikom i kako ste izabrali gitaru i električnu gitaru za svoj instrument? Koja su sve vaša muzička i umetnička interesovanja?
– Ja sam obrazovani klasični gitarista, a počeo sam da studiram veoma rano kod nekih od najboljih profesora do kojih se moglo doći. Danas me, međutim, zanimaju samo savremeni projekti koji pomeraju granice u umetničkom i estetskom smislu. Muzika mi, sama po sebi, vrlo brzo dosadi. Prosto je tako. Potrebna mi je avantura, stav, divljina, lepota, invencija i mnogo tih i takvih sastojaka, da bih bio zadovoljan. Takođe, verujem da nema umetničkog izraza koji istovremeno nije i politički, jer umetnost suštinski govori o tome da je neophodno zauzeti stav.
* Za kraj, predstavite nam, molim vas, kompoziciju u kojoj učestvujete kao solista, kao i ostala dela na repertoaru ovom prilikom?
– Delo Helmuta Oehringa „Massaker, h�rt ihr MASSAKER! (an: Recep Tayyip Erdogan)“ jedno je divno divlje i duboko uzbudljivo delo, koje kombinuje istorijske tekstove i dokumentarne materijale u vezi sa pričom moje bake, sve to u formi kvazipozorišnog performansa. Kompozicija Zeynepove „Notes from the silent one“ veoma je rafinirana, visoko apstraktna, i po meni inkorporira istovremeno jermenski i turski pogled na genocid – govoreći o traumi žrtve, ali i traumi onog koji je počinio nasilje, jedno uz drugo. Na kraju, ali ne poslednje, dolazi nam Vache sa „Surgite Gloria“, što je religiozna molitva, duhovna tema u najboljoj tradiciji najistaknutijih jermenskih kompozitora. Sva tri komada su prava remek dela, nemojte ih zato propustiti!
Još jedan slučaj zajedničke krivice
– Ministarstvo inostranih poslova Nemačke plaši se turske vlade, jednako kao i turska opozicija. Ovaj izuzetno tužan razvoj situacije, ima svoje korene u pogrešnim odlukama koje su donete pre mnogo godina, i – umesto da isprave greške – svi o njima nastavljaju da ćute. Nemački Bundestag je doneo deklaraciju o zajedničkoj krivici Nemačke i Turske za događaje iz 1915, jer je Nemačka bila tihi saučesnik u tom činu pre sto godina. Ono što se trenutno dešava, ponovo dovodi do gubitka života, posla, i zatočenja desetina hiljada ljudi u poslednjih par meseci. U bliskoj budućnosti, kad pogledamo unazad, shvatićemo da imamo još jedan slučaj zajedničke krivice. Potpuno je beskorisno truditi se da razumeš istoriju, ako to ne utiče na tvoje postupke danas – kaže između ostalog Mark Sinan.
Žudnja za slobodom
– U savremenoj Turskoj imaš dva izbora: ili se prilagodiš ili živiš u nekoj vrsti zatvora. Imaš izbor samo utoliko što možeš da izabereš veličinu svog zatvora. Gezi Park je bio jedno polje zajedničke borbe za sve: ljudi su mogli da se bore za to, bez obzira da li su bili Turci, Jermeni, Kurdi, Kemalisti, LBGT ili nešto drugo! I mada se sad priča drugačije – insistiram da je taj pokret bio uspešan. Park je sačuvan, makar samo za nekoliko godina! Mnogo sam razmišljao o tome šta bi moglo biti zajedničko polje borbe za novi, još mnogo veći, nenasilni pokret koji bi mobilisao milione. A smatram da svi ljudi imaju tu zajedničku žudnju za slobodom govora i demokratijom – zaključuje naš sagovornik.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
