Ova pandemija je kao test inteligencije, solidarnosti i ljudskosti

Oni ratuju protiv nekog zamišljenog neprijatelja, oni koriste militarističku retoriku, oni ratuju protiv zdravog razuma, oni hoće da predstave solidarnost kao nacionalnu i nacionalističku kategoriju.

Gluma iz latinoameričke serije, a scenario iz serije South park – tako za Danas Andrea Popov Miletić, spisateljica, opisuje način „borbe“ nadležnih sa pandemijom.

Sa druge strane, ona primećuje da ono što umetnici stvaraju, iako su u veoma teškom položaju inače, a naročito sada kad je sve na svetu stalo, pa tako i njihovi honorari, čini ove dane ne samo podnošljivijim nego je knjiga koju pročitamo, pesma koju poslušamo, film koji pogledamo možda i jedina svetla tačka u danu.

Njenu knjigu „Pioniri maleni, mi smo morska trava“ objavila je Izdavačka kuća Treći trg. Roman „govori“ o spisateljici, autsajderki, koja pokušava da pronađe svoje mesto u nesigurnom svetu i da se pomiri sa demonima prošlosti i gubicima koje je tokom života pretrpela.

Osim smrti roditelja, bake i deke, junakinja je doživela i gubitak jezika (srpskohrvatskog), države (Jugoslavije) i mora (Jadranskog) koje je smatrala svojim.

– Čežnja za morem je glavni motiv, sreća i osećaj ispunjenosti, kompletnosti koji je doživljavala pored mora i u moru, sećanje na izgubljeni raj i osećaj koji je definiše. U pitanju je jedan mali poetski roman sačinjen od minijatura koje se nižu i povezuju asocijativno, a mogu se čitati i svaka zasebno – ukazuje autorka.

Roman će, prema njenim rečima, čitaoce, odvući na Jadransko more, ali i prošetati po Novom Sadu, okupati u Dunavu, odvesti u odmaralište Letenka na Fruškoj gori i provozati kroz sećanja na detinjstvo jedne devojčice koja je odrastala 80-ih i 90-ih i prizvati vam u svest uspomene koje ste potpuno zaturili i zanemarili.

Stil romana blizak je lirskoj prozi, ali lišen patetike i sa po kojom iskrom humora, ironije i lucidnih asocijacija.

– U knjizi se javlja i ekološki aspekt, kao i dilema između samoizolacije, osamljivanja i snobovštine umetnika, i druženja i solidarnosti sa „običnim“ ljudima. Možda ćete se zapitati šta je važno u vašem u životu, a šta uzimate zdravo za gotovo kao da će zauvek biti tu, što itekako ima veze sa trenutnom situacijom – ukazuje Popov Miletić i dodaje da je junakinja knjige prebrodila sve te smrti, samoću i nesigurnost, kao i čitaoci doskorašnju izolaciju.

* Šta je prema Vašem mišljenju najveći izazov za čovečanstvo, ali i pojedinca, u novonastaloj situaciji sa korona virusom?

– Ova pandemija je jedan veliki test inteligencije, solidarnosti i ljudskosti. Najveći izazov je hoćemo li biti saosećajniji. Hoćemo li se zapitati šta je sloboda? Hoćemo li više ceniti stvari koje smo shvatali olako? Hoćemo li se ekološki osvestiti? Imam osećaj kao da smo svi u jednoj velikoj čekaonici. Čak i u ovim danima, konstantno se nameće da ste sami krivi za situaciju u kojoj se nalazite. Ako ste nezaposleni, ako radite nesigurne poslove, pa čak i ako ste bolesni, to je do vas! Opet će vas kapitalizam ukoriti da niste dovoljno uspešni, ni dovoljno disciplinovani, da ste lenji i neposlušni i da treba da budete konkurentniji, čak i u ovakvim uslovima! Natura vam se taj teror rada na sebi, sticanja novih znanja i veština, kao da iz ove izolacije treba svi da izađemo kao polubogovi, zgodni, fit, da pročitamo čitavu jednu biblioteku, završimo sve moguće onlajn kurseve koji postoje – znate šta, čuvajte svoje psihičko i fizičko zdravlje i budite solidarni s ljudima kojima je potrebna pomoć i već ste pobedili. Ako možete da pregurate dan i izađete iz ovoga normalni i to je velika stvar. Ako još možete i nekoga da saslušate, oraspoložite, popravite mu dan, obezbedite mu nešto što mu je potrebno – vi ste pobednik/ca.

* Bavite se volonterskim radom, da li je solidarnost u doba korone dovoljno rasprostranjena?

– Kad su ovakve vanredne okolnosti, ispliva i ono najbolje i ono najgore u društvu. Svedoci smo toga da ima mnogo ljudi koji samoinicijativno pomažu starima i bolesnima, koji svojim komšijama redovno donose hranu i lekove, spremni su da im izvedu psa u šetnju, koji šiju i poklanjaju zaštitne maske… Veoma me iznenadilo kada sam na društvenim mrežama videla da su zaživele i razne robne razmene i alternativno baštovanstvo. Umetnici nesebično dele svoja dela sa svima bez ikakve nadoknade. S druge strane, tu su profiteri raznih fela i „zabrinuti građani“ koji su snimali starije ljude po ulici, pa objavljivali na društvenim mrežama.

* Da li će se nešto izmeniti u svesti i ponašanju ljudi posle pandemije?

– Nažalost, mnogo ljudi će nastaviti da se ponaša samoživo i bahato. Neki ljudi će naučiti šta je važno. Nauka, a ne nadrilekarstvo. Zdravstvo i školstvo, a ne oružje. Stručni ljudi na važnim pozicijama, adekvatno plaćeni, a ne šarlatani. Crkva da se ne meša u sferu javnog zdravlja. Solidarnost, a ne profit. Migranti nisu pretnja, već ugrožena grupa. Prirodi je sasvim lepo bez nas. Ovih dana često razmišljam o slobodi i slobodnoj volji. O tome da „biti spreman to je sve“ i „treba obrađivati svoj vrt“. Najobičnija večernja šetnja ili odlazak na pivo ili koncert s prijateljima, zagrljaj, putovanje u drugi grad mogu vam biti oduzeti preko noći. Govoriti ljudima koji su nam dragi da su nam dragi. Kad nam je teško – reći drugima da nam je teško. Češće biti u prirodi i društvu.

* Kako ste vi provodili dane u izolaciji?

– Na obali Dunava, u jednom vikend-naselju u kojem nema mnogo ljudi i često mi je sve to izgledalo nadrealno – vikendica za koju sam se razmaženo žalila da mi ne pruža sve uslove za život, ispostavila se u toj situaciji kao bolje rešenje od stana u gradu, tako da sam imala slobodu da se prošetam po šumi, vozim bicikl, pravim s decom predmete od drveta, kuvamo, trčimo sa psom, igramo se raznih igara… Nije bilo paranoje i komplikovanih procedura koje obuhvataju niz zaštitnih i dezinfekcionih mera, ni apokaliptične atmosfere i osećaja zatvorenosti. Javile su se neke ideje za kratke priče, još su na nivou skice, ono što sa sigurnošću znam je da želim da budu zabavne.

Vanredno stanje je alibi za kažnjavanje novinara

– Profesionalni novinari koji nastoje da prikažu istinu su vazda nepodobni i vanredno stanje je bilo odličan alibi vlastima da se sa njima razračunaju i kazne ih za primer drugima. Oni drugi, koji sebe nazivaju novinarima, a koji uživaju posebnu naklonost režima, konstantno proizvode „šum u kanalu“ , ubeđuju stanovništvo da je normalno živeti u bedi i strahu. Konferencije za medije na kojima bi građani trebalo da dobiju značajne informacije pretvarale su se u epizodu telenovele, oni su ti koji šire paniku i dezinformacije, unose nemir i koji su čak i ovu situaciju koristili da putem hvalospeva sadašnjem režimu i svojim tiradama o krivici bivše vlasti učvrste svoj privilegovani položaj – tako Andrea Popov Miletić opisuje odnos nadležnih prema novinarima.