Pamuk: Ponosim se samo neobičnom maštom

Što više sedim za stolom i dodajem nove reči, osećam taj novi svet i izvlačim drugog čoveka iz sebe. Reči su naše „kamenje“ kojim s nadom stvaramo nove svetove. Moj otac je poklanjao pažnju i preporučivao mi Mišela de Montenja, koji je prvi primer slobodnog nezavisnog pisca. Voleo bih da sebe vidim kao deo te tradicije – zatvorenog sa knjigama, jer tu počinje prava književnost – rekao je jedan od najvećih savremenih turskih pisaca i svetski slavan prvi turski književni nobelovac Orhan Pamuk na današnjempredavanju „Ispisivanje mog sveta“ u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti.

Govoreći o čaroliji i veštini pisanja, Pamuk je naglasio da je umetnost romana kontinuitet i u velikoj meri učenje zanata.

– Ponosim se samo svojom neobičnom maštom. Verujem u njenu moć i slobodu izmaštavanja svetova bez granica koje nam nameću istorija, tradicija, jezik, identitet… Ali, ma koliko detaljno istraživao, pisac ne može da poseduje sve informacije. Mora da izmisli pojedinca i da vidi svet sa njegovog stanovišta. Drugo je stvar kako ćete ispričati tu priču – u prvom ili trećem licu jednine. Flober, tvorac modernog romana, izmislio je preplitanje ta dva principa, što sam koristio pišući romane „Čudan osećaj u meni“ i „Zovem se Crveno“. Fokner je uveo razne glasove koji govore iz prvog lica jedinice. DŽozef Konrad je, recimo, izmislio fleš bek u književnosti kad se još nije znalo šta je to, jer je došao sa filmom. Kad sve to naučite i imate dobre profesore kao na Kolumbija univerzitetu i vi to možete to da koristite. To je učenje zanata… Pisanje knjiga je optimizam i samouverenost da to može da se uradi – objasnio je Orhan Pamuk, jedan od malobrojnih savremenih pisaca koji svoje knjige pišu rukom.

Kao njemu bliske, naveo je primere Salvadora Dalija i Pabla Pikasa na koje su „u Parizu, kad su došli iz rodne Španije, gledali kao na seljake“, jer se i sam tako „osećao kad je pre 40 godina počeo da piše u Istanbulu, koji baš nije srce Evrope“. Upitan kako su lokalne teme njegovih romana prerasle u univerzalne, Pamuk je rekao da „u vreme kad je njegova prva knjiga prevedena na engleski jezik niko nije primećivao tu univerzalnost, već su svi naglašavali da je turski pisac, ali da je njegova stvaralačka sloboda prevazišla nacionalni identitet“.

Pamuk tvrdi da ne zna odgovor na pitanje šta je stvaralačka mašta, ali duboko veruje da je „utemeljena u sećanjima“ i da ih „povezuje most slobode stvaranja“.

– Kad razvijem priču i razne detalje, ja snimim taj „film“ u svojoj mašti i u mom umu i onda pišem ono što vidim. Sve što smislim u mašti, pišem na papiru, jer pišem duge romane i nemoguće je sve to sačuvati u pamćenju. Uvek sam govorio sebi: Napisaću kratak roman od 200 strana i evo napokon „Žena crvene kose“ od 250 strana – pohvalio se Pamuk.

On smatra da njegovo književno bavljenje rodnim Istanbulom nije misija, već prirodna potreba pisca da piše o onom što poznaje.

– U Turskoj je normalno to što pišem u Istanbulu, jer tamo živim. Tamo me niko ne smatra piscem Instanbula, to se pojavilo tek posle prevođenja mojih knjiga na strane jezike. Zanat sam izučio iz knjiga u biblioteci mog oca, a sreća je da sam pisao o Istanbulu – to je grad o kome nije mnogo pisano, a pun je priča. Pratio sam osećanja i pisao onako kako sam želeo – naglasio je Pamuk.

Slično je, kako je rekao, i sa junacima njegovih knjiga.

– Potičem iz više srednje klase, sekularne, prozapadne. Imetak moje porodice proćerdan je u mojoj generaciji. Taj buržoaski Istanbul je tema u mojim ranim romanima, kad sam pisao o meni bliskim stvarima. Kasnije sam želeo da pišem i o ljudima koji su u svakom pogledu drugačiji od mene. Romanopisci često žele da vide svet ljudi koji nisu poput njih. Tako je nastao roman „Čudan osećaj u meni“ o bozadžiji Mevlutu, seljaku iz turske zabiti koji dolazi u Istanbul, gde se razvija u novog čoveka, koji na svoj način razvija i ovaj grad. Želeo sam da ispričam taj mikro ep, tu mikro istoriju društva koji se menja paralelno sa životom grada – istakao je Pamuk.

On je rekao i da već osam meseci radi na svom novom romanu, o kom razmišlja već 30 godina. Radnja se dešava 1900. na jednom ostrvu u Sredozemnom moru, a tema je kuga.

Pomeranje granica

U prepunoj Svečanoj sali Srpske akademije, u kojoj nije bilo mesta ni za stajanje, Orhan Pamuk se predstavio u okviru manifestacije „Gost SANU“ i posle predavanja o svojoj spisateljskoj magiji i veštini razgovarao sa piscem, urednikom i osnivačem svog srpskog izdavača Geopoetike Vladimirom Bajcem i dopisnim članom SANU Slobodanom Grubačićem. Pozdravni govor u vidu teksta o svom boravku u Istanbulu, napisan Pamukovim stilom, pročitao je dopisni član SANU Goran Petrović, čije je „pozdrav“ bio takoreći dvostruko duži od Pamukovog predavanja. Gostu iz Turske uručen je i sertifikat koji SANU dodeljuje za „pomeranje estetskih i naučnih granica“. Kako se čulo, predsednik SANU je „zabranio“ da se gostu postavljaju poluprivatna pitanja.

Susret sa Vukosavljevićem’]

Orhan Pamuk juče u SANU sreo se i sa ministrom kulture i informisanja u Vladi Srbije Vladanom Vukosavljevićem sa kojim je, između ostalog, razgovarao i o inicijativi da se u Beogradu tokom 2017. organizuje međunarodni skup uglednih pisaca iz celog sveta. Turski nobelovac je „iskazao načelnu zainteresovanost za učešće na skupu“, čije bi teme, kako je saopšteno iz Ministarstva kulture i informisana, trebalo da budu: kuda ide savremena književnost, ko su moderni junaci, položaju književnika u društvu…

Liberalni intelektualac’]

– Pripadam naciji pisaca, umetnika, različitih ljudi koji nezavisno od toga da li žive u SAD, gde predajem, ili u Turskoj, uglavnom imaju liberalne ideje. Priznajem da sam liberalni intelektualac koji ima potrebu i dužnost da stalno kritikuje vlast. Imamo tipičnu situaciju u Turskoj, gde je sav progres države došao od hrabrih ljudi koji su verovali u jednakost, poštovali prava žena, manjina i ono što je za mene najvažnije – slobodu govora. Oni nisu zastupali tradicionalne ideje, nego platforme razvoja koje su se svuda po svetu razvile iz Britanije i Francuske. Nažalost, takve moderne ideje se ne razvijaju u svim društvima jednako, a nekad bivaju ugušene od ultranacionalista, nacionalista i populista – rekao je Orhan Pamuk juče beogradskim novinarima.