Platan kao svedok istorije: Izložba Slobodanke Rakić Šefer u Beogradu

Reč je o radovima nastalim kao “rezultat višegodišnjeg umetničkog i duboko ličnog dijaloga autorke sa jednim od najznačajnijih prirodnih simbola Beograda – topčiderskim platanom, živim svedokom istorije duge gotovo dva veka”, kažu u ZAPROKUL-u, napominjući da nije slučajno što je ova ustanova domaćin izložbe, jer se u dvorištu Zavoda nalazi najstarija loza u Beogradu koja kao “tiha, postojana i živa nit povezuje prošlost i sadašnjost”.

U Zavodu smatraju da je izložba Slobodanke Rakić Šefer “simbolički susret ‘najstarijeg stanovnika’ i ‘najstarije stanovnice’ Beograda”.

– Ovom serijom svojih slika želim da podstaknem širu javnost da se priseti i bolje upozna sa istorijom Topčiderskog parka, Konaka kneza Miloša i samog platana, svedoka važnih događaja iz 19. veka. Smatram da povezivanje kulturnog nasleđa sa savremenom umetnošću donosi višestruke koristi, a platan u Topčideru sa svojom bogatom istorijom i estetskom lepotom idealan je povod za to. On bi kroz umetnost dobio dodatnu vrednost kao prepoznatljiv simbol grada, jer je svedok najvažnijih događaja vezanih za stvaranje moderne srpske države – kaže za Danas slikarka Slobodanka Rakić Šefer.

Ona podseća da su pored topčiderskog platana “prolazili ondašnji najmoćniji i najviđeniji ljudi Srbije, jer je Milošev konak bio mesto nekadašnje skupštine u kome su donošene važne odluke za nezavisnost Srbije, gradilo ustrojstvo države, donošeni zakoni kojima su osnovane vojne škole, Bogoslovija, štamparija, pozorište…”

– Odavde su izlazile najvrednije ideje vezane za sveopšti napredak Srbije, jer je sam Miloš, a posle i njegovi naslednici, što iz svojih ličnih sredstava, što iz državnog budžeta, slao dobre i pametne srpske momke u svet na školovanje. U Miloševom konaku su nastale ideje za izgradnju najvrednijih zgrada po Beogradu, a posebno se vodila i briga o obrazovanju ženske dece. Koliko li je platan ispratio poslanika koji su ovde neprekidno prolazili, šireći svoje prekrasne grane kao čovek koji širi ruke u zagrljaj dobrodošlice? A koliko će još ljudi sresti, koliko šapata čuti, jer iako je gorostas, div, džin, iako je ispratio nekoliko generacija, iako je sve nadživeo, on je još uvek – mlad! Stručnjaci su mu predvideli “izrazitu stabilnost i dugu životnu perspektivu” – naglavaša ova umetnica.

Iako ističe da bi na pitanje kako se topčiderski platan našao u središtu njenog likovnog interesovanja mogla da odgovori “na beskrajno puno načina”, otkriva da je za nju “najvažnija bila lična dilema zbog čega taj prelepi, moćni, jedan od najstarijih i najlepših platana u Evropi, nije do sada bio predmet interesovanja brojnih umetnika koji su živeli u Beogradu za vreme ondašnje velike Jugoslavije.”

– Kako to da ga je samo slikar Peđa Milosavljević slikao nekoliko puta i to za potrebe Ministarstva spoljnih poslova kad je trebalo napraviti poklon nekom diplomati ili stranoj delegaciji. Peđa je više od Miloševog konaka i platana slikao Mostar, Dubrovnik i naše manastire. A gde su brojni pesnici, pisci, filmski reditelji, muzičari? Kako to da se niko nije setio da napravi virtuelni dijalog sa ovim gorostasom koji bi imao mnogo toga da “ispriča”, zašto nemamo neki esej, muzičku kompoziciju? Platan u Topčideru ispred Miloševog konaka je mnogo toga video, svašta doživeo i zapamtio. Kao što voda pamti i drvo raste, upija i pamti, jer apsorbuje energiju svih ljudi koji su ga dotakli, prošli pored njega, slikali se, pričali o njemu, divili mu se. Koliko puta sam videla ljude koji su ga doticali, obgrlili, stavljali svoju glavu na njegovu koru, nesto šaputali, pričali sa njim, slikali se… Mladenci iz obližnje Crkve Petra i Pavla, obavezno bi se slikali ispod i ispred platana i Miloševog konaka jer su zajedno simboli napretka. A sa njima i svatovi, turisti, đačke ekskurzije, slučajni prolaznici. Zbog čega onda nije bio inspiracija slikarima, pesnicima, muzičarima… – pita se Slobodanka Rakić Šefer.

Na ideju da slika topčiderski platan nju je tokom izolacije zbog pandemije virusa korona pokrenula fotografija iz lične arhive jer je, kako objašnjava, “snimala platan beskrajno puta i ne znajući da je zaljubljena u njegove debele grane i tananu, čipkastu krošnju”.

Serija od 15 slika koju mu je posvetila nastajala je u rasponu od nekoliko godina. Poznata kao umetnik koji se detaljno bavi istraživanjem svojih likovnih tema i interesovanja, Slobodanka Rakić Šefer kaže da to nije plod samo njenog “istraživačkog duha nego i susreta sa vrhunskim umetnicima od kojih je stalno učila”.

– U svakoj profesiji važno je učiti od najboljih, a ja sam imala Božji blagoslov da najveće srećem i da se sa njima družim. Bila je to čitava plejada poznatih, priznatih, a dobronamernih umetnika koji su mi nesebično prenosili svoja znanja i iskustva. Od poznate šabačke slikarke Mare Lukić Jelesić koja je studirala u Minhenu, a družila se sa svim ondašnjim jugoslovenskim umetnicima, preko Ljubice Cuce Sokić, koja me je prihvatila kao nepoznatu šabačku gimnazijalku i dovela me do vrata beogradske Likovne akademije, preko akademika i profesora Mladena Srbinovića, Peđe Milosavljevića do Milana Kečića, moga zemljaka Miće Popovića i puno meni dragih slikara, kolega i istoričara umetnosti. Konkretno od profesora Srbinovića sam bezbroj puta čula da slikar mora neprekidno raditi na svom obrazovanju i usavršavanju. Često smo satima diskutovali sa poentom o prostoru i vremenu, da bi on uvek naglasio: “Umetnik ne sme da promaši prostor i vreme u kome živi, jer onda njegova umetnost nema svrhe, nikome nije namenjena…“ Na ovo bi se često nadovezivao i slikar Mića Popović, pa i Đorđe Kadijević sugerišući da su teme večite, a naši pristupi se moraju bazirati na vremenu u kome živimo. U suprotnom, naša umetnost neće preživeti i sav naš trud će biti uzaludan – napominje Slobodana Rakić Šefer.

Ona ističe da “srećom, nikad nije tražila ‘dve rupe na saksiji’, jer je Božja bašta toliko bogata, moćna, lepa, raznovrsna”.

– Privlače me neobične teme i sadržaji: živi spomenici, dugovečne masline, loze, pa najstariji hrast na Balkanu kod Bele Palanke u blizini Tamnjanice, pa naš platan koji je prva i najmoćnija tačka susreta sa Topčiderskim parkom. On je ulaz, kapija – dveri u taj istorijski i emotivni prostor Topčidera, “živi spomenik”, “zelena katedrala”, a za mene je on – institucija. Dok su zgrade i spomenici podložni zubu vremena, platan raste i obnavlja se. On je portal u našu istoriju i prirodu. U vremenu kada se gradovi sve više betoniraju, ja sam hrabro u centar svog umetničkog ciklusa stavila ovo dugovečno drvo naselivši ga pticama, ježevima, domaćim životinjama, dajući ovom džinu ljudsku toplinu. Želim da kroz svoje slike koje slave život, prirodu i trajanje podsetim na važnost čuvanja onoga što nam je Bogom dano, kao što je ovaj veličanstveni platan u Topčideru. Beograd nisu samo beton i asfalt, šoping molovi i kafeterije već i ovaj duboki i živi simbol koji nas spaja sa nebom i koji celom svetu otvara svoje dveri. Želim da ciklus slika posvećen topčiderskom platanu bude poziv svima da prođemo kroz te „dveri“ i ponovo se povežemo sa onim što je trajno i vredno. Ja sam ubeđena da svaka umetnost koja slavi život, prirodu i naše duhovne korene uvek pronađe put do srca ljudi – konstatuje Slobodanka Rakić Šefer, čije bi slike uskoro trebalo da budu izložene na jednoj od tematskih izložbi u Galeriji RTS-a, Topoli…

Simbol dvorskog kompleksa Obrenovića

Topčiderski platan pripada rodu Platanus acerifolia nastalom u Engleskoj 1640. ukrštanjem istočnog i zapadnog platana. U literaturi se naziva još i londonski ili španski platan. Veruje se da je u dvorskom kompleksu Obrenovića u Topčideru dugotrajno drvo iz ovog roda posađeno u vreme izgradnje Miloševog konaka oko 1830. godine. Visina stabla je 34 metra, njegove grane podupire 17 metalnih stubova koji sprečavaju njihovo savijanje i lomljenje. Raspon krune drveta je 49 metara. Površina senke koju pravi je 1.885 metara kvadratnih. Topčiderski platan je od 1979. zaštićen zakonom, kao spomenik prirode botaničkog karaktera treće kategorije, a njegov “staratelj” je JKP „Zelenilo Beograd“.