Povezanost kroz ilustraciju čini te manje samim 1Foto: Nemanja Knežević

– Ljudi treba malo više da se opuste i da uzmu svoje telo u svoje ruke. Da budu u kontroli. Ako se ikada zapitate da li treba da se istetovirate – zašto da ne. Na kraju krajeva, toliko kratko živimo, propada nam ova planeta, zašto ne bismo radili nešto zabavno, šarenilo je najlepše na svetu – to za Danas poručuje umetnica Iskra Zauvek, iz kolektiva tatu artista Kobra deluks.

Ovaj kolektiv nedavno je otvaranjem izložbe radova u galeriji Kula proslavio osmi rođendan, a postavka se može pogledati do 2. decembra.

Osam umetnika: Alek Leaf, Bou, Cobe, Fat Kid Beny, Iskra Zauvek, Neon Black, Projanator i Tearzdrop, koji čine i definišu Kobru deluks, postavkom prikazuju zašto je ovaj studio ipak drugačiji od svih drugih, uobičajenih tatu studija.

Stefan Ćirić, poznatiji kao Tearzdrop kaže da je njegov nadimak nastao iz fore, zbog mladeža ispod oka, koji izgleda kao suza.

– Sa svojim emotivim tetovažama krenuo sam da stvaram ime i imidž koji se zove Tearzdrop. Tuga je svud – kaže on u šali.

Iskra Zauvek, čije je pravo ime Natalija, pojašnjava da njeno ime nije „toliko kul“ kao Stefanovno.

– Moje ime nije nešto posebno upamtljivo, onako klasično srpsko, pa sam pomislila da bi bilo dobro da imam art alijas, koji bi bio zvučan. Tako je nastala Iskra, to mi je jedno od najlepših jugoslovenskih imena, a s obzirom da sam tada gledala film „Ljilja forever“ jedan poznati, tužan film, spojila sam te dve nespojive stvari, Iskra traje tren, a ja sam večna – kaže ona.

Njih dvoje, Stefan i Natalija, pojasnili su da je kolektiv nastao tako što je ekipa ljudi, koja je potekla iz andergraunda – grafiti artisti, ilustratori, ljudi koji su bili van nekog umetničkog okrilja, počela da se okuplja zajedno, da uče jedni od drugih i tetoviraju.

Kada su posle famozne radionice koja se nalazila na Autokomandi našli drugi prostor, krenuli su da ga opremaju i da okupljaju ljude koji gaje isti pogled na tetoviranje.

– Okupili su se ljudi koji su potekli iz nekog ilustratorskog, grafiti i andergraund tripa koji je nastajao šezdesetih, sedamdesetih, osamdesetih… ljudi koji potiču iz te andergaund kulture i koji tetoviraju one koji nisu deo sistema. Samim tim, kad nisi deo sistema, osećaš se kao „drop aut“ – to je poveznica za ljude koji će zauvek biti van neke norme. Zato se stvara neka priča koja će biti zauvek, ali nikada neće biti pop kultura – kaže Tearzdrop pojašnjavajući da se u taj svet ne uklapaju „fudbalske tetovaže“, već priče iz njihove tradicije koju čine: prijateljstvo, umetnost, raznolikost i iskrenost.

 

– Tako je i krenuo studio i obogaćivanje prostora, ljudi dovode nove ljude i šire kolektiv – ukazuje Ćirić i dodaje da su Natalija i on deo ekipe mlađih ljudi koji su ušli u krug da naslede kulturu tetoviranja, unikatnosti čitave te estetike, i da ih prenesu na druge.

O svom stilu kaže da se njegove tetovaže zansivaju na direktnoj poruci.

– Ti ne možeš previše konceptualno da razmatraš svaki rad, već je to direktna poruka od samog umetnika i čoveka koji ju je video i poistovetio se sa porukom. To je najbolji kombo – primećuje on.

Stefan kaže da njegov rad dolazi iz iskrene priče koja se stvara u njegovoj glavi i zasniva na nekom „eighties“ horor stilu sa motivima ljudi koji su izopačeni, devojaka koje su u nevolji, realnih stvari koje nas okružuju…

– Volim to da zaokružim u radovima koji mogu da budu prosti, a i komplikovani. Moji radovi su autobiografski, pravim nešto meni bitno. Kada se povežem sa mušterijom koja isto to smatra bitnim, nastaje win-win situacija, jer da bi došao da se tetoviraš kod nekog sa jednistvenim stilom uslov je da postoji ta povezanost u priči. Da iz priče sa nekim odabereš motiv i zajedno to zalepite na telo i ovekovečite rad – zaključuje on praveći poređenje: „Kao što umetnik slikom komunicira sa publikom, tako i ja svojim radovima komuniciram sa čovekom koji će moj rad ostaviti na svojoj koži za pamtivek“.

Tearzdrop dodaje da njegov rad prožimaju emocije koje su vezane za žene.

– Dosta se poistovećujem sa ženama i sa njihovim emocijama. Sa ženama koje su u nevolji, a koje sam povezao sa nekim horor filmovima i svojim roditeljima, majkom, njenom sestrom bliznakinjom.. – pojašnjava on i dodaje da takođe voli da pravi komične radove inspirisane onim što se dešava u svakodnevnom ljudskom životu.

Zato kaže da u njegovim tetovažama nije sve tragedija, ima i stvari vezanih za zdravlje, vitamine, fore iz grada, ali uglavnom to bude nešto emotivno iz svakodnevice.

Iskra je pre završetka fakulta počela da pronalazi svoj likovni jezik. Ljudi su krenuli da se raspituju za njen rad i tražili da im ona crta motive koje bi nosili kod drugih tetovažera.

– Meni je to tad bilo super, ali u jednom mometnu ostala sam „broke“, bila sam student i bilo mi je bitno da se snađem za svoju autonomiju, te sam skapirala da počnem da tetoviram. Počela sam stick and poke tehnikom, ali godinu dana posle toga sam kupila mašinu od prvih para koje sam zaradila. Sve to vreme je bilo problematično napraviti svoj lični jezik. I Stefan i ja potičemo sa srpske punk scene, on sa beogradske, ja iz Novog Sada, i u to vreme bili su aktuelni klasični tatu motivi: mrtve životinje, dark, crna linija, noževi… Bilo mi je bitno da napredujem u tehnici i da zaradim neki dinar da bih kupila materija, pa sam te aktuelne motive tetovirala. Ali, bila je to velika borba, jer sam u isto vreme pokušavala da razvijem svoj ilustratorski stil koji se sa tim što je bilo popularno i od čega je moglo da se zaradi nije poklapao – pojašnjava Iskra Zauvek.

Momenat kada je rešila da to preseče bio je poguban jer je izgubila mnogo mušterija. Morala je da krene iz početka jer je gomila ljudi prestala da dolazi kod nje na tetoviranje, međutim, njoj je bilo bitno da radi ono što joj prija.

– Borba je trajala neko vreme, ali danas mogu da kažem da radim ono što zaista volim. Ljudi se emotivno povezuju sa mojim radovima. A ono što ih verovatno čini jedinstvnim, ne znam, čula sam od drugih, jeste što prenosim lične impresije depresije i anksioznosti -sa kojom se mnogi bore – na radove, kao i generalno impresije toga kako je biti žensko, mlad i kvir u ovom Beogradu i Srbiji. Prenosim veselo i šareno i trigering i vidim da ljudi reaguju. Povezuju se sa mojim ilustracijama i to mi je dosta bitno i drago, jer kao što je Stefan rekao, mi dovodimo te ljude u ranjive pozicije. Oni nam povravaju telo, pa je bitno da se povežemo, ali ne na kliše, spiritualan način… To jeste posao od koga mi plaćamo kiriju, ali je i nivo iznad toga, jer ta satisfakcija koju dobiješ od ljudi mnogo više znači nego plata. Povezanost koju osetiš čini te manje samim – zaključuje Iskra.

Umetnici se slažu da je tatu i dalje tabu u našem društvu, iako ova veština ulepšavanja tela postoji u svim kulturama od kad postoji i sama kultra.

– Mi smo svakako diskrimisani jer smo drugačiji, i čini se da je lek protiv diskriminacije upravo u reindividalizaciji. Ljudi se tetoviraju od vajkada, različite kulture su tetovirale… Najveća kontrola koju imaš je telesna autonomija. Vlast ili bilo ko iznad zna da je najgore što čoveku može da dozvoli jeste da bude u kontroli nad sobom, zato je tetoviranje marginalizovano. Zato ljudi lako prihvataju norme, ali nisu naše bake i deke krivi zbog toga, već neko iznad ko ih nameće – pojašnjava Natalija.

Inače, otvaranje izložbe proteklo je u autentičnoj atmosferi parkinga ispred Kule uz brojne posetioce. Na visokom zidu projektovan je kratak film koji je Ćirić sačinio od sekvenci iz osamdesetih na kojima su prikazane osnove tetoviranja, a prostor, izložbu i vizual muzički je obojio Dj Kopri.

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.