Predstava „Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo“ - odgovor društva na antifašistički otpor 1Foto: Srdjan Veljovic

„Ono od čega oni sa užasavanjem okreću glave jeste jedan od najređih prizora na pozorišnim i svim drugim scenama u Srbiji. Tu se, makar i kroz kameru, ukazuje delić sjajne, strašne službe (?e?t?????a) oslobađanja kroz koju prolaze Katarina Jovanović, Boris Milivojević, Ivan Jevtović, Vahid Džanković, Andreja Kargačin i Zlatko Paković“, napisao je između ostalog Branislav Jakovljević, profesor pozorišnih i izvođačkih umetnosti na Univerzitetu Stanford, povodom predstave „Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo“ Zlatka Pakovića.

Podsetimo, pomenuti komad koji je premijerno izveden 24. septembra u Centru za kulturnu dekontaminaciju, sa direktnim prenosom putem striming linka, izazvao je salve napada i osuda upućene celokupnoj autorskoj ekipi, koje ni tri nedelje kasnije ne jenjavaju.

„Zašto nisi napravio predstavu s temom Jasenovca pa pustio u lijepoj vašoj đubre jedno fašističko… Ko si ti da Srbe blatiš kad se dobro zna kakav je scenario bio u Srebrenici“, jedna je od poruka koje su poslednjih dana upućene Zlatku Pakoviću preko društvenih mreža. Preteće komentare pratili su i tekstovi tabloida, u kojima se predstava karakteriše kao „antisrpski pamflet o Srebrenici“, dok autor „svoj narod optužuje za genocid“ a „srpsku zastavu baca pod noge“.

„U predstavi se podgreva haški mit o genocidu u Srebrenici i srpskom narodu nameće kolektivna krivica. Da sve bude još tragičnije, u predstavi glume poznati srpski glumci Ivan Jevtović i Boris Milivojević (u ulozi Ratka Mladića), kao i operska pevačica Katarina Jovanović. Producent je Helsinški odbor za ljudska prava, koji finansira Soroševa fondacija“, piše između ostalog u jednom takvom tekstu.

Povodom 25 godina od pokolja 8.372 Bošnjaka u Srebrenici, „Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo“ najavljena je kao prva pozorišna predstava u Srbiji koja ističe važno pitanje za društvo u Srbiji danas – priznanje genocida.

Ipak, sam događaj je samo povod za komad, koji je pre svega okreće pitanju odgovornosti za zločin u Srebrenici među kulturnom, umetničkom i obrazovnom elitom – „akademicima, pesnicima i duhovnicima genocida“, a umesto konkretnih ljudi, na sceni je imaginarna porodica Bećković.

„Izvršioci genocida u Srebrenici uglavnom su osuđeni. Osuđeni su uglavnom i organizatori tog zločina. Čak su i nalogodavci osuđeni. Ali, akademici, pesnici, duhovnici genocida u Srebrenici, i danas su najugledniji ljudi u ovom društvu. Oni bi morali biti prozvani, prokazani i kažnjeni, kako bi pravedni ljudi mogli da žive ponosno. Počnimo s tim u pozorištu, počnimo, naime, od pozorišta!“, stoji u tekstu predstave koji je na početku predočen publici.

U svojoj studiji pod naslovom „Drama oslobođenja“ Branislav Jakovljević napominje i da po svemu što je pokazano 24. septembra, „cilj predstave nije bio da rasvetli detalje i dimenzije monstruoznog genocidnog zločina koji je pre 25 godina počinila vojska bosanskih Srba na nekih stotinjak kilometara od Beograda, već da ukaže na mesto i oblik tog događaja u kulturnom poretku savremene Srbije“.

„Predstava je u tome u potpunosti uspela: pokazalo se, još jednom, da je za ovih četvrt veka koliko je prošlo od tog julskog pokolja, Srebrenica postala ključni deo identiteta svakog građanina Srbije. Na početku 21. veka, genocid, ne kao događaj koji svojom težinom ophrvava moć predstavljanja, već upravo suprotno, kao aritmetika zločina koji je, sabijen u okvire pijačne špekulacije, postao osnova srpskog identiteta, potpuno istisnuvši sva druga dvadesetovekovna dostignuća na koja srpska kultura može sa ponosom da se pozove, od antiimperijalizma u Prvom, do antifašizma u Drugom svetskom ratu. Reakcije na Pakovićevu predstavu jasno pokazuju da su ove emancipatorske tradicije zamenjene njihovim suprotnostima: palanačkim potkradanjima, ucenama i pretnjama“, navodi Jakovljević.

Pisac Selvedin Avdić u svom tekstu „Pokaži svoju ranu, gdje je trauma, tu je umjetnost“, objavljenom na BiH portalu Žurnal, ističe da predstava „Srebrenica.

Kad mi ubijeni ustanemo“ više od bilo čega, „glasno govori o našim šutnjama“.

„Kada jednog dana, na kraju svih naših krajeva bude pisana istorija ovih prostora, ona će biti sačinjena isključivo od poglavlja koja smo prešutjeli, svako svoja, odvojeno ali složno. Jednoga dana, ako i tad, i ako još uvijek bude nekoga kome to neće biti mučno čitat. Paković nema strpljenja čekati“, ističe Avdić.

On u svom tekstu napominje i da se predstava u jednom trenutku dotiče, pored odgovornosti srpske elite za zločine u Srebrenici, i teme zloupotrebe srebreničkog cveta, kao i pljačke novca namenjenog za srebreničke povratnike i uloge Nasera Orića u tome.

„Glumci u predstavi kažu da su to teme o kojima bi trebalo da „progovore“ MESS i Narodno pozorište u Sarajevu. Jer, pojašnjavaju – Pokaži svoju ranu, gdje je trauma, tu je umjetnost. Nisi ovdje da bi ukrašavao kvarne sisteme, pokaži svoje rane“, naglašava Selvedin Avdić. On dodaje da predstava otvara pitanja o kojima treba razmišljati i u Bosni i Hercegovini.

„Onaj tko nakon gledanja predstave zauvijek ne zapamti rečenicu: ‘Samo fini ljudi mogu da čine najgore gadosti’, nikad neće razumjeti uzroke zločina i svega što nam se desilo“, napisao je između ostalog istoričar Dragan Markovina na svom Fejsbuk profilu ubrzo nakon premijere predstave „Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo“.

On pojašnjava i da je Zlatko Paković na scenu izneo „cinizam i malograđanštinu elite, predstavljene primarno kroz Bećkoviće, ali uz ključne izjave i ostalih velečašćenih nacionalističkih intelektualaca i stupova društva“, „s dječačkim uvjerenjem da će katarza jednog dana biti moguća i da postoji šansa da se u Srbiji iznova konstituira republika“.

„Ukoliko pak do te katarze na koncu i ne dođe, ova posljednja scena s imenima i JMBG-ovima sva 8.372 ubijena u Srebrenici ispisanih na zastavi Srbije, koja je publici predstavljena uz kolektivno izvođenje himne, ostat će jedna od najsnažnijih slika, ne samo postjugoslavenskog teatra, nego i antifašističkog otpora uopće“, objašnjava Markovina.

Pisac i dobitnik NIN-ove nagrade Saša Ilić takođe se u svom tekstu „Srebrenički tabu i kulturna elita“ objavljenom na portalu Peščanik dotakao situacije u kojoj su se za vrlo kratko vreme, društvene mreže ispunile psovkama, pogrdama i pretnjama prema autorskoj ekipi predstave „Srebrenica.

Kad mi ubijeni ustanemo“. „Pakovićev rad, kao i glumci koji su igrali u predstavi (Katarina Jovanović, Andreja Karčagin, Ivan Jevtović, Vahid Džanković i Boris Milivojević) označeni su kao „bolesni deo društva“ koji treba „eliminisati“.

Kao glavni razlog za negiranje ne samo ove predstave već i prava režisera i glumaca na slobodan rad i život, po ko zna koji put ispostavio se centralni tabu srbijanske kulture – Srebrenica“, piše Ilić.

„Bolesna i umobolna umetnost“, dodaje on, etiketa je koja se sada pripisuje Pakovićevoj predstavi, njegovoj ličnosti, radu, ali i njegovim glumcima, „za kojima su raspisane poternice“. „Za sada je jedino NUNS stao u zaštitu ovog brehtovskog ansambla, koji se nakon teatarske igre našao na vetrometini.

On sada plaća visoku cenu za sopstvenu hrabrost, dok Helsinški odbor za ljudska prava, inače producent predstave, uzalud poziva nadležne institucije da reaguju. Kao što biva u domaćim filmovima, ovde policija dolazi kasno ili nikad, dok esnafska udruženja nikada ne pokazuju solidarnost sa umetnicima koji su izloženi javnom linču“, dodaje Ilić.

On ističe i da je zanimljivo odsustvo reakcije brojnih udruženja, te kritičke javnosti.

„Predstava Zlatka Pakovića (…) mora da se bori za svoj prostor u pozorištu, kao što se mora boriti i za elementarnu recepciju. Ispostavlja se, na kraju, da režiser i glumci moraju da se brinu i za svoje živote nakon što su odigrali komad pakla u kome ovo društvo živi već decenijama“, piše Saša Ilić.

U takvim okolnostima, napominje pisac, nije ni moguće postaviti Pakovićevu predstavu na nekoj pozorišnoj sceni izvan CZKD-a, ali jeste „mirno, iz prikrajka posmatrati progon ljudi koji su u takvim nemogućim uslovima pokušali da urade nešto umetnički subverzivno i važno“. „Pritom, nije Paković jedini, ima ovde ljudi koji su izbrisani sa kulturne scene u samo nekoliko dana, proizvodnjom nečuvene medijske harange, koja je očigledno delovala i pedagoški, jer je dodatno utvrdila podaničku kulturu i pristajanje na život s tabuom, koji je zapravo glavni generator nasilja u Srbiji“, zaključuje Saša Ilić.

Zastava

Na meti jednog od desničarskih fantomskih portala prismotra.net, na kome nije moguće pronaći ni autora teksta a ponajmanje vlasnika stranice, inače specijalizovanog za medijski linč svakoga ko se doživljava kao protivnik vlasti ili nacionalističkih ideja, ovih dana našla se celokupna autorska ekipa predstave „Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo“ – od reditelja Zlatka Pakovića, preko glumaca, pa do vizuelnog umetnika Nikole Džafa, koji potpisuje scenografiju predstave.

„Celokupna srpska javnost zgrožena je detaljima predstave ‘Srebrenica, kad mi ubijeni ustanemo’ reditelja Zlatka Pakovića. Dok su najveće kritike zbog ove antisrpske predstave dobili morbidni reditelj Zlatko Paković i pet propalih glumaca, ispod radara ostao je čovek koji je osmislio najbolesnije detalje u ovoj predstavi. Ovaj čovek je u predstavi smislio skrnavljenje srpske zastave, gaženje srpske zastave, švrljanje po srpskoj zastavi, krvave mantije srpskih sveštenika ubica“, tek je primer spornog teksta koji pokušava da diskredituje celokupan rad i karijeru Nikole Džafa.

Podsetimo, u poslednjoj sceni predstave zastava Srbije ispisana s imenima i JMBG-ovima sva 8.372 ubijena u Srebrenici spušta se na pod uz izvođenje himne. Autor traži minut ćutanja za žrtve iz Srebrenice i ostavljaju publiku da izađemo iz sale obilazeći je.

Narušavanje ljudskih prava i sloboda

Nakon upada huligana na izložbu stripova „Novo doba“ u Zemunu, nekoliko umetničkih udruženja se tim povodom u svojim saopštenjima dotaklo i napada sa kojima se susreće autorska ekipa predstave „Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo“, kao i drugih javnih događaja koje su poslednjih dana prekidale desničarske organizacije ili pojedinci.

„Svako ograničavanje umetničkih sloboda je nedopustivo, a svoje ideološko neslaganje ili estetsko nedopadanje pojedinci i grupe mogu izraziti na nebrojeno nenasilnih načina. Bilo kakav čin ugrožavanja bezbednosti umetnika, ozbiljno je narušavanje ljudskih prava i sloboda“, navodi se u saopštenju SKD-a.

Udruženje likovnih umetnika Srbije osudilo je ispad ekstremističke grupe na izložbi u Staroj kapetaniji, ali i saopštenje Ministarstva kulture i informisanja koje je potom usledilo.

„Od Minhena 1937. godine nijedan ministar kulture u svetu se nije usudio da govori o ‘degenerisanoj umetnosti'“, navodi se u saopštenju ULUS-a i dodaje da umesto da zaštiti slobodu umetničkog stvaralaštva, Ministarstvo kulture ohrabruje huligane da „batinama dele pravdu u pozorištima, u galerijama i na koncertima“.

„Nije da crtež ‘Kenjkavac nije smeo da se desi, nije smelo da se desi da u Beogradu skinhedsi ubiju dečaka Dušana Jovanovića, samo zato sto je bio Rom. Nije da izložba ‘Kapija – i kad boli, istina je lijek’ nije smela da se desi, bombardovanje Tuzle nije smelo da se desi. Nije da predstava ‘Srebrenica. Kad mi mrtvi ustanemo’ nije smela da se desi, Srebrenica nije smela da se desi. Sram vas bilo!“, zaključuju iz ULUS-a.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.