Raskid sa vizijom, načinom života i umetnošću Frankove epohe

To ne treba da čudi s obzirom da je nedavno u Španiji obeležena 40. godišnjica prelaska sa diktature generala Fransiska Franka na demokratiju.

U poslednje vreme se u ovoj zemlji mnogo piše i priča o realnim dostignućima Tranzicije i preobražaju celog društva. Premeštanje posmrtnih ostataka iz kompleksa Doline Palih, koji je osmišljen prema Frankovoj želji kao mesto sveukupnog nacionalnog pomirenja, 19. oktobra prošle godine izazvalo je brojne kontroverze.

Iako je Franko, prema sopstvenoj želji, bio tamo sahranjen, dobar deo javnosti smatrao je da njegovim posmrtnim ostacima tamo nije mesto i da taj kompleks treba da bude pretvoren u muzejsko-edukativni centar. Sadašnjem premijeru Pedru Sančesu zamereno je što je prenos posmrtnih ostataka obavljen na prvi dan predizborne kampanje ne bi li njegova PSOE dobila koji glas više, kao i da je to pomoglo ekstremno desničarskoj formaciji VOX sa harizmatičnim Santijagom Abaskalom da postigne odličan rezultat na poslednjim izborima.

Mimo živih i zanimljivih političkih debata koje se mogu čuti po madridskim barovima gde je Katalonija jedna od glavnih tema, udenula se i priča o Tranziciji i tome koliko u svemu onome što ona danas jeste ima prizvuka kolektivne mitologije i nostalgije i koliko se o ovom periodu novije španske istorije može trezveno raspravljati.

Kultura je u Tranziciji imala izuzetno bitnu ulogu. Bilo je to vreme polovinom sedamdesetih godina prošlog veka kada je celo društvo čeznulo za demokratskim slobodama, za izgradnjom slobodnog, građanskog, demokratskog društva, čemu su svoj doprinos dali i umetnici tražeći nove, ponekad i subverzivne načine kojima su se pomicale granice slobode u odnosu prema Frankovom režimu, institucijama i simbolima koji su ga predstavljali.

Verovatno je zato i interesovanje za izložbu u Reina Sofiji bilo toliko veliko. Postavlja se pitanje da li je ova postavka pomogla javnosti da Tranziciju sagleda drugačije 40 godina posle.

– Voleli bismo da je tako, voleli bismo da doprinesemo novom pogledu na Tranziciju, iako je činjenica da se u poslednjih nekoliko godina u našem društvu događa novo iščitavanje i tumačenje Tranzicije: to čine istoričari, kulturolozi, sociolozi. S druge strane, nikad se ta priča o tumačenju Tranzicije nije produbila iz umetničkog aspekta. Trebalo je sistematizovati svu umetničku građu, a to smo se s ovom postavkom potrudili da uradimo – kaže upravnica kolekcije u Reina Sofiji i jedna od kustoskinja ove izložbe Rosario Peiro za Danas.

Ona navodi podatak da se godišnjica Tranzicije poklopila sa godišnjicom donošenja Ustava kojim je tranzicija i okončana.

– Tranzicija je raskinula s okovima frankističkog morala, na izložbi smo i pokazali da je sve počelo na ulici. Etičko, političko i umetničko delovanje izbijalo je spontano u grupama koje su delovale na javnim prostorima, ali i u generaciji antifrankističkih umetnika koji su bili skloniji tradicionalnijim metodama delovanja. Svaka od ovih umetničkih grupa htela je na svoj način da raskrsti sa vizijom, načinom života i umetnošću Frankove epohe – ukazuje Rosario Peiro.

Ima i onih koji se plaše obogotvorenja Tranzicije.

– Toga smo bili i te kako svesni kad smo postavljali izložbu i hteli smo da ukažemo na kontradiktornosti između različitih stvari koje su se u Tranziciji događale i da pokažemo kako su povezane sa tim delom istorije Španije. Politički je važno veliko delo slikara Eduarda Aroja „La noche de porras“. To je delo impresivnih dimenzija. Preporučila bih i performativne radove Okanje. Okanja je u pravom smislu umetnica Tranzicije. Tu su i filmovi Pedra Almodovara koji ne samo što su zabavni već i imaju neobičan pogled na tadašnju stvarnost. Zanimljiva je i umetnička vizija stereotipne španske porodice umetnika Karlosa Pasosa – kaže Rosario Peiro.

Značajno mesto u Tranziciji imala je i pop kultura.

– Treba reći da je reč o pop kulturi koja je umnogome različita od pop kulture u američkom smislu tog pojma. U umetničkom smislu španska pop kultura je bila politička. Umetnici kroz svoja dela kritikuju situaciju u Španiji koja živi pod diktatorom ili kojoj je sloboda štampe niska, u kojoj ljudi stradaju od mučenja režima. Sve ove teme nisu prijatne i lake i ne spadaju pod klasičnu pop kulturu – ističe Rosario Peiro.

Na izložbi se može videti 250 dela: slika, video-zapisa, filmova, fotografija, stripova, dokumenata i instalacija. Izložena su dela velikih umetnika kao što su: Eduardo Arojo, Pilar Ajmerič, Kolita, Antonio Saura, Juan Henoves, Luis Gordiljo, Mari Čorda i Ana Turbau, između ostalih.

Fotografisanje

Osoblje u Reini Sofiji je izuzetno stručno i spremno da pomogne. U celom muzeju je fotografisanje dozvoljeno osim u delu gde je izložena slavna slika Pabla Pikasa „Gernika“.