Album Cover Preporučujemo vam nove albume za beogradski bend Turbo Trans Turisti i Nišliju sa adresom u Zagrebu, Dimitrija Dimitrijevića.
Turbo Trans Turisti – Ništa nije strašno
Moj prijatelj Ivan Lončarević, čovek koji stoji iza Pop depresije, lejbla i koncertne agencije, jedan je od onih ljudi koje vredi pratiti ako želite da imate pravu preporuku šta je novo i dobro na domaćoj muzičkoj sceni i šta se sve kuva, tako da će za neki mesec postati i hit. Nekoliko meseci unazad, Ivan hajpuje novi album Turbo Trans Turista, kao nešto što svakako vredi, ali i nešto što neće biti za svakoga, i što može kakvog putnika namernika da uplaši.
Ispostaviće se de je Lonče svakako bio upravu, da će ovaj zalogaj zahtevati specifičan osećaj za ukus, ali i da je mene bespotrebno uplašio svojim predviđanjima, jer ovo je svakako jedno od boljih domaćih izdanja u ovoj godini.
Tamo gde će neko čuti buku, zvuke i rastrzanost ideja, ja sam čuo pop muziku i uticaje Bajage i Instruktora. Negde ispod slojeva alternative i produkcije. Poslušajte samo „Glupu planetu“ pa probajte da je ne povežete sa Bajaginim i Žikinim nadpevavanjima ili „Vesele rudare“ pa se ne prisetite prvog albuma i Instruktora Pozitivne Geografije.
Ali to je samo vrh ledenog brega koji kad krene da se topi otkriva i pank i postpank uticaje, ili sve te džez i moderne alternativne hip hop ritmove i semplove. Naslovna „Nista nije strašno“ zvuči kao da Deni Braun sreće Šabaku Hačingsa dok ga prati hor Dragana Lakovića. Da toliko je suludo, toliko sumanuto i toliko dobro. U hitu koji smo čuli ranije, „Problem“, prizivaju koliko Yu rokenrol mitologiju toliko i tvrde narodnjake Done Ares, sa citatom u refrenu.
Braća Džimi i Bole Mijušković na ovom albumu zvuče kao dva psa koji su se odvezali sa lanca ispred kuće i krenuli na dugu i čudesnu avanturu. Kako kaže Doroti u Čarobnjaku iz Oza, nismo više u Kanzasu Toto. Tako i njih dvojica su albumom „Ništa nije strašno“, poveli su i sebe, ali i slušaoca u nepoznato. Doveli su nas tu, dali baterijsku lampu koja ustvari i ne radi i rekli nam – Verujte nam, znamo šta radimo. I mi šta ćemo, verujemo jer je zabavno.
Dimitrije Dimitrijević – Leđa mala
Pre neku nedelju pisali smo na ovim redovima o albumu „Premalim stvarima“ niške grupe Igralom, koju predvodi frontmen Dimitrije Simović. I gle čuda, evo opet njega, ali u njegovom drugom, možda malo ličnijem projetku, koji se od klasičnog solo rada odmiče time što je izmislio svoje umetničko prezime, Dimitrijević.
Ako ste ipak misli da je ovo solo trip čoveka sa gitarom, prevarili ste. Iza Dimitrija gruva bend iskusnih svirača, koji su u nekim drugim bendovima i izdanjima iskazali svoj puni potencijal. Za razliku od Igraloma, ovde nas čeka jedna drugačija i neuhvatljivija priča. Tempo je smiren ali nikako jednostavan. Tek uz nekoliko uptempo pesama, album ipak prati njegovu kontemplativnu muziku i prirodu u kojoj pesmik, glavni junak ili narator, razmišlja o sadašnjem svetu.
Ima tu tema kao što je novac, sadašnjica i prošlost. Druženje i osamostaljivanje. Dve pesme se ističu kao vodeće, „radiohedastog“ ritma i rifa „Vrt“ koja upravo najbolje govori o životu i druženju nakon tridesetih i traženju sreće u premalim stvarima, kao što je Dimtrije već pevao sa Igralomom.
Sa druge strane epski duga „Bilo i prošlo“ koja se na gotovo posprdan način ponaša prema lažnoj nostalgiji i veličanju svih mogićih prošlih vremena kroz lagani džez, elektronski tempo i gotovo recitaciju. Ovakvo završavanje albuma, pogotovo u društvu koje se konstantno okreće ka svojim prošlim, slavnim danima ne mareći ni za sadašnjost, a kamoli očekujući nešto od budućnosti, zvuči kao konačni stejtment čoveka (i benda) koji pokušava da se odrazi i izmeri upravo u sadašnjem svetu.
Ima ona stara narodna, o gotovo svakom okruženju kod nas, pa tako može da se primeni i na muzičku scenu regiona – „Mala bara puna krokodila“. Dimitrije je sa dva albuma u ovih mesec dana rešio da zauzme veliki deo ove naše bare.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
