foto: Album Cover Uzbudljiva muzika nam dolazi iz Niša i Beograda, jer nove albume imaju Igralom i Sv. Pseta.
Igralom – Premalim stvarima
Svet muzike oduvek oduševljava svojom tendencijom da spaja udaljene tačke na svetu, koje na prvi pogled ne moraju da imaju ništa zajedničko. A onda upravo muzika postaje taj zajednički imenitelj.
Bend Igralom svojim radom i zvukom spaja udaljene tačke pustinja Afrike, urbanog života grada Niša ili cele južne pruge, ali i Nemačke sedamdesetih, s obzirom na jasne uticaje kraut roka koji isijava iz pesama, kad taj poznati ritam, poput kakvog brzog voza kreće da udara tempo.
Šta je zajedničko za pustinju i jug Srbije? Ko zna, mada Darkwood dub su davno pevali „grad u pustinji, pustinja u srcu“. Ne pominjem slučajno nikad prežaljeni beogradski bend jer je osetan uticaj devedesetih i zvuka alternativnog roka ovih prostora, kako u vokalu Dimitrija Simovića, tako i generalno drčnom ali i neagresivnom stavu koje čujemo u pesmama.
Na njihovom trećem izdanju „Premalim stvarima“, bend je još više učvrstio svoj, sad već trademark zvuk psihodeličnog roka koji sreće „Tinariwen iz Sićevačku klisuru“. Osmislili su svoja pravila, izgradili svoj teren, izneli svoju loptu na njega, i više im gotovo ništa niko ne može zemeriti, dobaciti, premeriti ili odbrusiti. Pesme sa ovog albuma su sad jedino mogu opisati kao Igralom zvuk.
Triling pesama „Dan u životu“ – „Kralj“ – „Kafanče“ je verovatno highlight karijere, u kojem direktni stihovi iz svakodnevice tmurnog života, bezobzira na sve, duhovitim povicima i mislima teraju tmurne oblake, a same poruke su mnogo dublje nego što bi neko na prvu loptu mogao da pomisli.
Ova poslednja pomenuta, „Kafanče“, počinje citatom Paje Vujisića iz Kamiondžija, i kako stihovima tako i celom svojom jačinom ima najveću sinematičnu vrednost, pa tako kroz bluzerske rifove, pojanja pratećih vokala, stvara jasne slike dima prigradske krčme uz krivudave puteve juga Srbije i likove kao iz remek dela Terija Gilijama „Paranoja u Las vegasu“.
Istina je da lepota je u premalim stvarima, kako kaže pesma, ali ovaj album svojim kvalitetom puca na više od toga.
Sv. Pseta – Nepoznato iskustvo
Za koji mesec će biti 5 godina kako je prva Hali Gali kompilacija izašla i gurnula nekoliko beogradskih bendova u prvi red domaće alternative. Neke od njih smo znali i ranije, neke zavoleli posle, neki su se raspali.
Momci iz benda Sv. Pseta su prvo kao dvojac, danas kao trojac, možda i više od svih ostalih bili okarakterisani kao baš taj – live bend čije se svirke ne propuštaju. Svaki put bi u tih dvadesetak, tridesetak minuta, ili koji minut više, izbacili energije na koju bi cela elektroprivreda Srbije mogla da radi barem mesec dana. Njihovi albumi i studijske pesme su bile krakte i ekeftne skice koje dobijaju svoju pravu sliku kad Pseta stanu na binu.
A onda im se desio album „Nepoznato iskustvo“, na kom su momci očigledno poželeli da ponude jedno novo čitanje svog zvuka. Iako kratak, samo sedam pesama, na njemu imamo dva lica benda. Instrumentalni i vokalni, emotivno dirljivi i emotivno besni.
Urlici i vriskovi screamo, punk i hc podruma (Samo ti i ja, Sam protiv sebe) stoje kao kontra ili druga strana ogledala instrumentalima, koji su za potrebe ovog albuma kompleksiniji i veći nego ikada.
„Iz tvojih očiju radost“ gotovo da odlazi u post rok simfoniju, naslovna „Nepoznato iskustvo“ je ta klasična Sv. Pseta post pank gitarska koljačina koja u svojoj grubosti nalazi melodiju. „Ovaj šator nije za veselje“ počiva na math rok osnovama, da bi gotovo niotkud grunuli duvači po uzoru na britanske jazz bendove, spremne da uvek naprave sulude kombinacije.
Glupo bi bilo reći da se krenulo u drugom pravcu na ovom albumu, jer ovaj zvuk je uvek bio tu i u njima. Sad su samo iskusniji, sa jasnom željom šta žele da naprave od pesme i šta znači kad neko kaže – ovo je zvuk Svetih Pseta.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
