Foto: SKCNS/Lea BodorJovan Živanović novosadski je muzičar i glumac. Za potonje kaže da mu je esnaf, nešto što je naučio studirajući na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Muzika je opet ono što ga je odredilo.
Od bendova „Ringišpil“ i „Bayonets“, do novog „Neuspeh“, koji se nakon nekoliko godina menjanja postava i isprekidanog rada, konačno zahuktao i objavio prvi album “Povraćanje prošlosti”. Jedno izuzetno poetično i zvučno osveženje na domaćoj sceni, kojim je Jova potvrdio kako je jedan od najboljih autora, da to tako sažmemo, alternativne muzike u Novom Sadu. Kada ne svira, možete ga videti na sceni Srpskog narodnog pozorišta u predstavama „Mefisto“, „Tesla izumetnik“ i „Pojačalo i gitara“, ali i u nekoliko filmskih i televizijskih projekata.
Verovatno se vraćam previše u prošlost, ali imam osećaj da se Ringišpil razišao u momentu kada je bili najpotentniji, kada je falio možda samo taj poslednji stepenik da postane svima poznat bend iz Novog Sada? Možeš da zamisliš gde bi bili sad, prošlo je više od deset godina od razlaza?
– Nisam siguran koliko je falilo stepenika, ali bend nije zakoračio ni na jednu kako treba, nego polovično na svaku. Ali to su neke stvari unutar same ekipe koja nije bila sigurna šta želi tačno od uloženog truda. To je sudbina tog benda, moramo se pomiriti sa činjenicama, ostali smo upamćeni dragim ljudima i to je to.
Tada si otišao iz muzike, zbog čega? I zašto si joj se vratio?
– Posle Ringišpila nastala jedna velika praznina u mom životu. Imao sam sreću da smo tada počeli da radimo „Galeba“ Antona Pavlovica Čehova sa Tomijem Janezićem u Srpskom narodnom pozorištu gde sam se susreo sa vrsnim umetnicima, Borisom Isakovićem, mojom profesorkom Jasnom Đuričić, Draginjom Voganjac, Denesom Debreiem, Borisom Ljileševićem, naravno tu je bila i cela moja klasa, zatim muzičari, kompozitori Isidora Zebeljan, Tomaz Grom i mnogi drugi. Posle sam i sam komponovao nešto, ali za drugu predstavu. Naravno pored mojih glumačkih zadataka imao sam i sviračke, tako da se zapravo nikad nisam rastao od muzike. Imao sam samo pauzu od oko dve godine kad nisam pipnuo gitaru, jednostavno, uplašio sam se.
Svirao si posle od bluza (VBB), do panka (Bayonets), da li su ti gigovi preteča rađanja “Neuspeha” u kojem ima svega po malo od pomenutog?
– Moguće. To su slučajni susreti. Iz svega toga je naraslo nešto, nešto sam naučio, sve je to put koji sam prelazio. Nekad ne znaš zašto nešto radiš i gde to ide, ali kažes sebi, hajde potrudiću se pa ću videti šta će mi to doneti.
Kako je nastao tvoj novi bend i ovo pomalo pesimistično ime i kako bi definisao muziku koju svirate? Da li je odgovor na tragu onoga što je rekao tvoj prvi basista i drug Bojan, „šta bi bilo da nam se tek desio uspeh“?
– Bend je nastao čini mi se negde 2015. godine. U to vreme sam se sve više vraćao u detinjstvo, tražio sam gde sam pogrešio i da li sam. Želeo sam za nešto da se uhvatim, imao sam puno lufta. Nisam igrao ni u jednoj predstavi, bio sam bez posla, praktično bez angažmana. Moj drug Bojan (prvi i bivši basista) je u to vreme isto lutao između Matice srpske i naše Podbare, gde smo završili osnovnu školu Đura Daničić i, eto iz neke dokolice smo odlučili da osnujemo bend. „Neuspeh” svira rokenrol, tako je najbolje rečeno. A što se tiče uspeha, da bi se on postigao, čovek mora malo da se pomuči, potrudi i doživi i pokoji neuspeh.
Na albumu se već izdvajaju pojedine pesme, kako si zadovoljan njegovim “odjekom u narodu”?
– Reči su jednostavne, muzika je pitka, nema tu laži. Pravio sam nešto što bi se i meni kao slušaocu dopalo. Često sebe izmeštam upravo u taj ugao posmatranja sveta, iako sam na sceni, tako je najpoštenije pa kome se sviđa ili sluša, neka uziva.
Na jednoj od vaših prvih svirki u “Domu B612”, nakon par odsviranih pesama, neko je iz publike samo kratko izustio: „Jova uvek zna da napravi pesmu“. Kako sebe doživljavaš kao autora? Gde kupiš inspiracije i šta rađe biraš, ljubav ili revoluciju?
– Ne bih da budem previše skroman, ali hvala toj personi što je to uzviknula. Kada smo radili jednu veliku predstavu na Brijunima naučio sam dve stvari, jednu od tonca: „Uvek je stvar kompromisa“, drugu od Svetozara Cvetkovića : „Svi smo mi u početku mislili da ćemo napraviti neku vrstu revolucije“. E sad vidite šta su hteli da kažu. Ne biram kako stvaram, jednostavno kako izađe, mada moram priznati da mi se dopada kada pišem ljubavne pesme.
Koliko se tekstovi i teme razlikuju od početka karijere i razdraganog „Ringišpila“ do iznivelisanijeg „Neuspeha“?
– Evo opet Ringispili (smeh). Sigurno da se razlikuju, samim tim što ja nisam bio jedini tekstopisac tog benda. Ono je bila mladalačka buntovna energija gde često nisam znao zbog čega nešto pišem ili pevam, odnosno, šta je autor hteo da kaze. „Neuspeh“ pevam kako osećam.
Zahutala se i tvoja glumačka karijera. Ima te u nekoliko predstava, snimaš. Šta je za tebe gluma i da li prema njoj deliš istu strast kao i prema muzici?
– Ne bih rekao da se zahuhtala, ide to sve nekako polako i tromo, a nisam puno ni snimao koliko bih mogao i želeo. Za mene je gluma profesija, zanat, škola koju sam završio. Interpretiranje velikih pisaca i stvar poverenja sa rediteljem. Muzika je polje gde sam određuješ pravce u kojima se krećeš.
Ipak je ovo praznični intervju, pa da sumiramo minulu godinu. Kako ti se činila? Bili smo i Evropska prestonica kulture?
– Ne znam, možda sam ja povučen, ali nisam video velike pomake. Živimo i dalje tako kako živimo, da se razumemo ja nisam pesimista. Cenim svaki i svačiji trud i rad, jer verujem da svako uradi onako kako zna i može. Svakako da je bilo lepih stvari u protekloj godini.
Šta nas muči u ovom svetu?
– Nedostatak empatije, otuđenost, buljenje u „mobitele“. Trka za novcem, uzeti tuđe jer je slađe, kako kažu. Mi smo sami sebi najgori nepriljatelji, ko će kome nego svoj svome i ostale pizdarije. Ide se na kvantitet, ne veruje se u ono što se radi, navodno se prebrzo živi, a ne vidim da Dunav brže teče. Doduše voz ide brže (smeh).
Šta bi poželeo Novom Sadu u 2023. godini?
– Pa neka mu se desi ono što ljudi koji žive u njemu žele. Nema tu neke filozofije, jedni kažu ovo, drugi ono. Unakrsna paljba. Pametni i pošteni ljudi pokušavaju da sačuvaju živu glavu i bore se za goli život. Kao Novosađanin voleo bih da srede fasadu moje zgrade koja se raspada. Šta god da se desi, neka se desi, samo bez nasilja.
Više informacija iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
