Revoluciju šezdesetih su ubili u detinjstvu

Previše mlad da budem na barikadama koje su protestovale protiv rata, ali dovoljno star da mi sve to što se događalo oformi odrastanje – kazao je za Danas Ken Winokur, američki muzičar koji komponuje i izvodi muziku za neme filmove, a čiji je Psychedelic Cinema Orchestra prošle nedelje nastupio u Alternativnom umetničkom prostoru Kvaka 22.

Postavu Psychedelic Cinema Orchestra, osim Winokura, čine i Jonathan LaMaster iz kultnog američkog post-rock benda Cul de Sac, kao i Dana Colley iz još kultnijeg benda Morphine, i oni sviraju uz seriju 8mm filmova bostonskog autora Kena Browna, snimljenih između 1967. i 1969.

Brown je jedan od pionira stvaranja vizuelnih kulisa za nastupe rok bendova u SAD-u, posebno onih koji su naginjali psihodeliji. NJegovi 8mm filmovi projektovani su šezdesetih i sedamdesetih kao pozadina na koncertima Jimija Hendrixa, Neila Younga, Franka Zappe i bendovima Velvet Underground, The Who, Pink Floyd i Sly and the Family Stone.

Na balkanskoj turneji Kenu Winokuru i Jonathanu LaMasteru pridružio se Hrvoje Nikšić, tonski snimatelj, producent i muzičar, i Ilija Duni muzičar, programer, deo dvojca „Ti“.

U najvećem bostonskom rok klubu „Boston tea party“ Brown je bio zadužen za lajtšou, „miksao je likvid i boje i stvarao ludu svetlost“ dok je na super projektorima prikazivao filmove koje je bukvalno snimio te nedelje, priča Winokur. Bendovi i muzičari sa kojima je radio u to vreme su Jimi Hendrix, BB King, Greatful dead, Led Zeppelin, Velvet Underground, najveći od najvećih… Pre izvesnog vremena, Brown je digitalizovao svoje filmove. Znao je da mu treba muzika u pozadini. „Sada umesto da on projektuje filmove za bend, bend pravi muziku za njegove filmove“, objašnjava Winokur.

On objašnjava da je u njegovom umu film najvažniji dok je njihov posao da mu „prave društvo“. Da ga muzički interpretiraju kao bi spoj bio „vidniji i uzbudljiviji“ publici. U grupi stoga postoji večna rasprava o tome da li su rokenrol bend.

– Mi smo eksperimentalni bend i koristimo muziku svih žanrova. Mnogo je džeza, a u mom zvuku se nalazi dosta afričkog i latinoameričkog ritma. Umešan je tu i evropski i američki ozbiljno-klasični zvuk, kompozicija svega onoga što adekvatno oživljava konkretni film – primećuje Winokur. On dodaje da su filmovi Ken Browna „touchstone“ ili, kako objašnjava, mogućnost da dodirneš nešto iz perioda što te vraća natrag i što vraća vreme.

– Kada vidite ovaj film, sve se vrati. U pitanju je vremenska kapsula u koju zakopate stvari iz sadašnjice i iskopate je 50 godina kasnije – to je ovaj film. Stav vremena, moda, odevanje, isečci iz Time i drugih magazina. Ovacije i govori poznatih američkih političara i boraca za ljudska prava, kulturnih figura iz šezdesetih: Malkolma Iksa, Martina Lutera Kinga, Belle Abzug, Anđele Dejvis, Ken je stavio sve te glasove, sirovo, na od prilike svakih 10 minuta – ukazao je Winokur i dodao – Obilazeći Balkan odlučili smo da dodamo autentične glasove referentne za šezdesete na prostoru bivše Jugoslavije. Nikšić je prošao kroz tuce Titovih govora, humanističkih, o bratstvu, jedinstvu, kulturnoj jednakosti. To ćemo ubaciti kada sledeći put budemo dolazili.

Govoreći o trenutnoj situaciji u svetu, LaMaster objašnjava da je nesvojevoljni optimista. Bio je ekstremni optimista ali sada ima klince i brine za njihovu budućnost, ekološki, politički… ali zadržava nadu.

Winokur se nadovezuje. – Ja sam najpesimističnija osoba. Gledao sam kako Ričard Nikson i republikanci gnječe i krcaju duh šezdesetih. Gledao sam kako se ruše svi ideali za koje su se ljudi borili, za koje su krvarili misleći da se revolucija događa. Jeste se događala, ali su je ubili u detinjstvu, u svojoj infantilnosti. Sada Donald Tramp, koji je jako moćan u USA-u, s*ebava sve u šta verujemo. Borba protiv svega toga može da ima uticaja – da pomogne da se moderira desno krilo u svetu, ali ne znam da li može da ga pobedi. Ako se to ne desi, zaista smo ga nagrabusili jer će kapitalizam kao sistem uvek odgovarati oligarhiji i konzervativnom densom krilu. Dok god smo u kapitalizmu, koji je iz Amerike izvezen u svet, dobre stvari ne mogu da se dese. Verujem u borbu, ali sam pesimista u vezi sa tim da ćemo uspeti da pobedimo.

I dok pred nastup Winokur razmatra oligarhiju, borbu protiv kapitalizma i hipi pokret, Jonathan LaMaster ustaje i počinje da šeta po prostoriji bekstejža u kome je intervju rađen. Otvara vrata koja gledaju ka sobi u kojoj svakog časa treba da bude održana projekcija i koncert, a kroz njih naprasno uleće muzika, galama, zveckanje flaša i kliktanje upaljača… Ozareno i ushićeno, pogleda u Winokur i izgovara: „Tamo je je*ena džungla.“