Na šta mislim kada kažem „širok tekstualni zamah“? Evo jednog klasičnog primera – Tolstoj u hiljadu stranica „Ane Karenjine“ uspeva da uglavi i izuzetno kompleksnu ljubavnu priču i sliku ruskog društva tog vremena, te problematizuje poziciju žene u društvu, pa potom odnos sela i grada i šta sve ne. Na neki se način i Robert Perišić uhvatio sličnog zadatka i podario nam pravu romančinu naše epohe.

Ma koliko blesavo pretenciozno zvučalo, ako bi trebalo da smislim nekakvu pričicu koja opisuje poetičko-stilsku genezu Perišićevog romana, ovako bih to uradio. Zamislite da, u ovo naše postmoderno doba, Lav Nikolajevič Tolstoj ustane iz mrtvih. Podigne se tako iz groba veliki pisac, zombi-klasik svetske literarne baštine, i uputi se sa jednog kraja Evrope na drugi, od Rusije ka Francuskoj. Stigne Lav na truli Zapad, pronađe tamo Mišela Uelbeka, pokuca mu na vrata – dobar dan, dobar dan, zdravo, Mišele, zdravo, Lave, kako je, evo, gura se, kako je kod tebe, zarastao si mi nešto, jebi ga, takva moda bila početkom XX veka. Prođu tako njih dvojica kroz formalnosti, te mu Tolstoj naposletku kaže – slušaj, Mišele Uelbeče, dobar si ti pisac, čitao sam te i sa onog sveta, sviđa mi se i tvoj cinizam i kako si u „Proširenju područja borbe“ razvalio po ovom nesretnom neoliberalnom svetu, ali mnogo ti je uska ta tvoja nihilistička perspektiva, moraš to da razradiš, moraš da stvarno proširiš područje borbe, da obuhvatiš društvo, ljude, kontekst, odnose, daj mi ovamo taj rukopis da sredimo to za drugo izdanje! Šta da radi nesretni Uelbek, ma koliko on bio žestok i kontroverzan pisac, ne treba se sa povampirenim kanonom zajebavati, te pusti Tolstoja da vršlja po njegovom romanu. E, upravo roman „Naš čovjek na terenu“ Roberta Perišića izgleda kao ovo fiktivno drugo izdanje Uelbekovog romana sa Lavom Tolstojom na mestu urednika.

Nisu ova poređenja besmislena. Vrsna je autorska disciplina bila potrebna da se ispiše ovakav roman i da u svim rukavcima narativa osetimo onaj majstorski rukopis koji znamo iz Perišićevih kratkih priča, a da opet, čitav roman i dalje izgleda kao koherentna celina, a ne tek nasilno uvezane pripovetke. Kroz roman pratimo glavnog (anti)junaka Tina i dva osnovna narativna plana u kojima on igra glavnu ulogu. U prvom ga vidimo u ljubavnoj priči sa Sanjom, perspektivnom glumicom, te dobijamo sliku „ozbiljnog“ para u ova šugava tranziciona vremena – ljubav je saterana u ćošak pod najezdom kredita, kupovine stana i ostalih obrazaca koji dolaze kada „uđeš u određene godine“. Drugi plan u kome pratimo Tina je onaj iz koga izvire i naslov knjige. Naime, naš junak radi kao ekonomski novinar u jednom nedeljniku i – preko veze, kako inače – zapošljava svog rođaka, nesretnog veterana naših ratova, te ga po novinarskom zadatku šalju da izveštava iz Iraka u kome besni rat. No, opseg tema koje Perišić obuhvata sjajnim epizodama koje uvezuju ova dva narativna toka ogroman je, tu su na gomili burazerski kapitalizam, kokainska stvarnost tranzicionih japija, jaz između provincije i centra, patrijarhalnio-ljubomorni klišei kojima mnogi rokeri pribegnu kad se najmanje nadaš, pokušavanje nafurane europske hrvatske elite da se odmakne od Balkana i tako dalje, i tako dalje. Na nekih nepunih 350 strana gustog teksta Perišić znalački prepliće ove teme, vešto prelazi sa javnog na privatno, sa društvene satire na intimističku priču i natrag. Ako vam je stalo da pročitate jedan od najboljih romana koji se bavi jugoslovenskom tranzicionom zbiljom, iskopajte ovu knjigu na policama vaše biblioteke – vredi, i te kako vredi.