Nenad Šugić„Samoubistvo kao (društvena) činjenica“, autorski projekat mlade rediteljke Ane Janković, u kojoj igra Iva Ilinčić biće premijerno izveden na Maloj sceni Bitef teatra 26. aprila u 20 sati. Reč je o intimnoj monodrami u kojoj se jedna žena vraća kući i obavlja svoje večernje rituale, dok nešto u njoj tiho vrišti.
„Savršena rutina, skrivena iza svakodnevnih obaveza, polako se raspada.
Šta se dešava kada se granica između normalnog i nepodnošljivog neprimetno izbriše?
Vodimo vas kroz naizgled običnu noć koja završava neočekivanom i šokantnom odlukom, onom koja nas tera da preispitamo svoju svakodnevicu, ali i celokupnu egzistenciju.
A nakon toga, uslediće stand up šou za koji ćete nam kasnije reći da li je uopšte bio smešan“, navodi se u sižeu predstave „Samoubistvo kao (društvena) činjenica“
Autorski tim čine i kompozitor Marko Vesić i dramaturškinja Anja Bilanović.
Autorke povodom predstave, skreću pažnju da društveni mehanizmi prikrivaju vlastitu odgovornost za patnje i mentalne bolesti, usmeravajući fokus na pojedinca, koji je prepušten da sam „reši“ problem.
“Čovek, lišen nade i perspektive, postaje tovarna životinja, iscrpljena beskonačnim rutinskim procesima. Umor nije samo fizički – to je duboki, egzistencijalni zamor”, navode one.
Prema njihovim rečima “zastrašujuća je sudbina mladih generacija, čija je budućnost precrtana pre nego što su uopšte stigli da o njoj sanjaju.
“ Mi nismo samo izgubljeni, već nevidljivi.
Društvo nas čini bolesnima, gura nas na ivicu, a onda pere ruke od odgovornosti, svodeći naše patnje na pitanje „mentalnog zdravlja“. U društvu koje nas upućuje na terapiju i razgovore o mentalnom zdravlju, zapravo se ignoriše istinski uzrok naših problema – sistem. Prepoznajemo ga kao nepromenljivu mašineriju na koju pojedinac, ili mala grupa ljudi, ne može uticati.” navode autorke predstave.
Prema ‚njihovim rečima ono što nas vuče prema ivici nije slabost pojedinca, već moćan sistem koji nas oblikuje.
„Samoubistvo, u ovoj predstavi, nije metafora individualne patnje, već radikalni čin koji odražava represivne strukture savremenog društva. Kao čin transgresije, ono prelazi granice intimnog i privatnog, postajući politički i umetnički alat za istraživanje svakodnevnog života”, konstatuju, između ostalog, autorke predstave .
Dodaju da političko prožima svaki aspekt našeg postojanja, utiče na to kako spavamo, govorimo, hodamo, sedimo, mislimo, osećamo.
“U tom kontekstu, samoubistvo nije individualni čin očaja, već radikalni čin otpora – prekid veze sa svetom koji je izgubio smisao. Samoubistvo, dakle, nije kraj; to je početak postavljanja pitanja. Kako smo došli dovde? I šta ćemo učiniti da izađemo iz toga?
Intimna atmosfera predstave ne pruža osećaj sigurnosti; ona postaje prostor za kolektivno suočavanje sa vlastitim postojanjem.
Publika nije samo posmatrač, već je pozvana da prepozna svoju ulogu unutar represivnog sistema i zapita se gde leži odgovornost. Bol nije samo individualan – on je proizvod zajedničkog sveta. Odbijajući kritičko razmišljanje i ne prepoznajući sistem kao uzrok naših patnji, postajemo saučesnici u vlastitom otuđenju. Zato, odgovornost nije podeljena između društva i pojedinca – ona je zajednička”, zaključuju autorke predstave „Samoubistvo kao (društvena) činjenica“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
