INTERVJU Iva Ilinčić i Aleksandra Tomić povodom predstave „Ljudi odozgo“: Da nema ljubavi, ne bi bilo ni usamljenosti

O popularnosti i aktuelnosti samog teksta govori i činjenica da je pored brojnih pozorišnih imao i dve filmske ekranizacije, kojima se uskoro pridružuje i holivudska, sa Penelopom Kruz i Edvardom Nortonom u glavnim ulogama.

Pomalo neočekivanu, ali savršeno pogođenu glumačku podelu u domaćoj verziji “Ljudi odozgo” čine Sergej Trifunović i Aleksandra Tomić kao sredovečni bračni par, te Iva Ilinčić i Aleksej Bjelogrlić, u ulozi mlađih komšija “odozgo”. Uverljivo i sa lakoćom, sve vreme uspešno balansirajući između komičnog i dramskog, ova dva para otvaraju potpuno različite poglede na intimu i zajednički život.

Susret dva komšijska para na večeri, prerasta u niz neočekivanih preokreta i pomeranje granica, kroz otvoren razgovor o odnosima, bliskosti, usamljenosti, seksu, ljubavi i svemu onome što se u svakodnevnom životu, najčešće, prećutkuje. Ono što počinje kao večera, završava se kao suočavanje.

O predstavi i pitanjima koja otvara, razgovarali smo sa ženskim delom ekipe, glumicama Ivom Ilinčić i Aleksandrom Tomić.

Šta je u središtu ove predstave – ljubav ili usamljenost?

Iva: “Ljudi odozgo” su za mene priča o otuđenosti, nedostatku empatije, krhkim odnosima i suštini vremena u kom živimo (bez ikakve osude za izbore koje prave likovi u predstavi).

Ljubav za mene ne može da ide bez usamljenosti, kroz faze, samim tim, to su jako povezane dve stvari, ali ovo je jedan komad pre svega o odnosima među ljudima i iskušenjima koje jedna veza ili brak svakodnevno prolazi.

Aleksandra: Za mene je zauvek u središtu svakog umetničkog dela ljubav. Da nema nje, ne bi bilo ni usamljenosti. Ali da – ovaj komad definitivno tretira temu usamljenosti u odnosima.

Da li je usamljenost danas postala dominantan osećaj, bez obzira na to da li smo u vezi ili sami? 

Iva: Iako je sve oko nas orijentisano ka umrežavanju i na to da se osećamo međusobno povezano, primećujem i među prijateljima i bliskim ljudima, da se nikad nisu usamljenije osećali. To osećanje je veoma kompleksno i ne bi moglo da stane u jedan odgovor, ali mislim da je važno govoriti o tome i da je sveprisutnije, posebno kod mlađih generacija. Treba imati odgovornost kada se govori na tu temu, a mislim da je suština te emocije nedostatak kontakta sa samim sobom.

Aleksandra: Ne znam da li je dominantan osećaj, ali se svakako ljudi čine dosta usamljenima, naročito u poslednjoj dekadi. Sa druge strane mi se čini da istovremeno ljudi postaju svesni tog problema i da društvo želi da nađe odgovore na temu usamljenosti

„Ljudi odozgo” počinju kao civilizovana večera, a završe se kao svojevrsno razbijanje iluzija – da li vam se čini da danas „pristojno neiskren“ više nije opcija, ni privatno ni društveno? 

Iva: Nisam sigurna da znam šta znači pojam “pristojno neiskren”, ali znam da što sam starija, sve manje mogu da imam masku, ponajmanje među ljudima. Da li to ide sa godinama, ili sa iskustvom, jos uvek ne znam, ali verujem da je prirodno da čovek sazrevajući ima manjak strpljenja za lažno predstavljanje, pa čak i kad je to samo među komšijama koji žive sprat ispod nas.

Aleksandra: Biti “pristojno neiskren” je jedna od najglupljih stvari koje čovek, u današnjem vremenu, može da izabere kao opciju. Do sada je planeta, valjda, shvatila da takvo postavljanje pojedinca u odnosu na društvo i zbivanja, nikoga nigde pametno nije dovelo.

Poznajete li u realnom životu likove iz predstave? 

Iva: Kada smo započeli sam proces pravljenja ove predstave, pitala sam se da li poznajem neki par koji bi mogao da zaliči na Lauru i Brajana i shvatila da u okruženju nemam takve ljude. Više sam poznavala ljude poput Ane i Nika. Oni zaista jesu jedan univerzalan par i to daje publici šansu da se sa tim ljudima identifikuje.

Međutim, kada sam počela malo da istražujem, imala sam nekoliko ljudi na pameti, kako bih pomogla sebi da stvorim te likove u glavi; ono što je bilo izazovno jeste to što sam lično zaista potpuno drugačija od Laure i njenog načina života, tako da je i samo stvaranje ovog lika za mene bio izlazak iz zone komfora, a to je uvek u pozorisnom procesu najzanimljivije – igrati ljude u suprotnosti sa vama.

Aleksandra: Da! Iskreno, taj utisak da poznajem više parova poput onog kojeg igramo Sergej i ja, je ono što me je i nateralo da krenem da razmišljam o ovoj temi i da se njome bavim. E sad – što se tiče drugog para, kojeg igraju i Iva i Aleksej, mislim da i takve poznajem :)

Kako prepoznajete trenutak kada treba odustati — i onaj kada ostajanje više nije izbor, već obaveza?

Iva: Ne mogu da se pohvalim da sam neko ko ne odustaje tako lako u životu, jer mi se dešavalo da se povučem i nemam hrabrosti da nešto što sam zamislila dovedem do kraja. Previše analiziram situaciju iz svih uglova i onda se desi da se pred izazovom, iz straha od lošeg ishoda, ukopam. Međutim, onda kada sam u stomaku osetila zaista da je “sad ili nikad” trenutak, taj osećaj me nikad nije prevario, na taj način donosim najvažnije odluke kroz zivot. Dakle – slušam stomak.

Aleksandra: Mene instinkt po tom pitanju nikada nije izneverio. Cak i kad sam probala da ga zaobiđem, pre ili kasnije, bilo je nemoguće.

Sudar generacija u predstavi nije samo razlika u godinama, već u stavu prema životu.  Šta mislite, šta stariji danas zapravo mogu da nauče od mlađih, i obrnuto?

Iva: Iako je to tema koja se provlači kroz predstavu, mi nismo želeli da to bude samo generacijski sukob, već suštinski sukob ljudi koji na određeni način doživljavaju svet oko sebe. Mlađi bi trebalo da se nauče empatiji od starijih, a stariji bi trebalo od mlađih da se uče strpljenju i komunikaciji.

Aleksandra: U poslednje vreme, ja dosta učim od mladjih generacija. Najviše o hrabrosti, ali i o tome da ne mora sve da bude crno ili belo, vezano za mnoga značajna pitanja.

Publika se tokom predstave smeje, ali često na mestima gde bi mogla i da zaćuti – da li mislite da je smeh danas mehanizam odbrane ili prvi korak ka suočavanju?

Iva: Najlepše što može u pozoristu da se desi je trenutak kada gromoglasni, neopterećujući smeh pređe u gorak, jer na taj način znamo da se publika i zabavila, ali ipak i zapitala na kraju igranja šta su upravo gledali – mislim da smo to ovom predstavom uspeli. Najteže stvari sam uvek primila ili saopštavala kroz smeh, tako da mi je to poznat mehanizam odbrane, ali dokle god dopire do glave i duše, na dobrom smo putu.

Aleksandra: Smeh je i danas ono što je uvek bio. Nekome način ž ivota,nekome beg, nekome mehanizam. Svakako nikome nikada nije naudio i uvek je potreban.

Ovaj tekst se ponovo ekranizuje. Film “The Invite”, u režiji Olivije Vajld sa Edvardom Nortonom i Penélope Kruz. Da li vas to dodatno motiviše ili opterećuje?

Iva: Ne opterećuje me uopšte, radujem se da pogledam i vidim kako je Penelopa odigrala moju ulogu, možda nešto i ukradem! :)

Aleksandra: Pa zašto bi nas to opterećivalo? To je lepota našeg posla. Ista uloga na hiljade načina može da se uradi i mene uvek zanimaju različiti pristupi i čitanja iste uloge. Jedva čekam da vidim film.

Indeksi u rukama glumca na kraju predstave dobili su posebno jak aplauz. Ako je pozorište oduvek bilo prostor slobode, da li je danas i prostor otpora?

Iva: To je jedan veoma mali gest, koji se sada već podrazumeva i traje, ali ne smemo zaboraviti da pozorište, otkako postoji, mora biti odraz onoga što se dešava u realnom svetu i ne sme nikada biti suprotno od toga. Publika koja dolazi je parče tog sveta spolja, van pozornice, a pozornica je život, na taj način svi zajedno pružamo podršku ljudima kojima je to u ovom trenutku neophodno.

Aleksandra: Meni se čini da je pozorište u celom svetu trenutno jedno od poslednjih uporišta slobodarskog duha. I čini mi se da je njegova moć trenutno jača nego ikada.