Sanji Domazet uručena nagrada „Ljubomir P. Nenadović” u Brankovini 1Foto: Kolubarske.rs

Nagrada „Ljubomir P. Nenadović” za najbolju putopisnu knjigu na srpskom jeziku u 2022. godini uručena je u Brankovini ovogodišnjoj dobitnici prof. dr Sanji Domazet za knjigu „Na kafi kod Šekspira”, piše portal Kolubarske.rs.

„Svrstavajući se među dobitnike nagrade Ljubomir P. Nenadović, Sanja Domazet samo dodatno učvršćuje svoje istaknuto mesto među savremenim srpskim piscima”, navedeno je u obrazloženju žirija.

Sanja Domazet je na uručenju nagrade u rodnom mestu srpskog književnika i putopisca rekla da se prvi put sa delom Ljubomira P. Nendadovića srela još u osnovnoj školi, naglašavajući da pripada onim generacijama kojima su prazna hartija i pero zauvek ostali obećanje sreće, a čitanje radost, tajna naslada, i beg, „jer ko god nauči da čita, moći će da bude stranac bar neko vreme”.

– Đačka lektira „Pisma iz Italije” učinila je da ostanem večni dužnik lepoti Nenadovićevog dela, i ja mu taj dug, nadam se, polako vraćam, zauvek zanesena njegovom imagologijom. Nenadović je tvrdio da „pisati znači voditi najdublje razgovore sa sobom, fotografisati sopstvene misli”. Za njega su biblioteke vazda bile prostori sećanja, a putovanja poziv na najuzbudljivije, najplemenitije obrazovanje, gde putnik, zanesen rascvetalom Firencom, defileom senki u Rimu, doživljava alhemijski, inicijacijski preobražaj, kazala je Domazet.

Sanji Domazet uručena nagrada „Ljubomir P. Nenadović” u Brankovini 2
Foto: Kolubarske.rs

Prema njenim rečima topografija zbilja određuje svest i Nenadović je želeo da, gde god da je boravio, otkrije duh mesta.

– Smatrao je da je ratobornost podigla Rim, pobožnost Egipat, a nadmetanje i epska fantazija, Atinu. Omiljeni Nenadovićev grad bio je Pariz, koga su Nemci zvali novim Vavilonom, Nenadović je tvrdio da takvog grada nema ne samo više nigde na zemlji, nego ga nema ni na suncu… Stendal je tvrdio da je detinjstvo beskrajno, a Nenadović da je beskrajna čovekova žeđ za lepotom i savrešenstvom. Čini se da je Nenadović estetsku žudnju poneo iz ovih krajeva, jer često lutah stazama, divnom Brankovinom, „punom kamenih bajki, smrskanih mitologija, predela zelenih kao vatra, koji propušteni kroz žižu sunčevih zraka, mogu biti u isti mah drhtavi i opčinjavajući, a gde lepota izvire iz pripitomljenosti”. Ovi drvoredi podsećaju da je drveće nekada bilo hram bogova, a bogovi nemaju moć zaborava. Otišavši odavde u svet, na put, da oseti i pomiluje kožu sveta, čuje preglasne cvrčke mediteranske, doživi san koji sama svetlost sanja u Italiji, gde su ženska lica breskve, a mesec visi kao majušno vašarsko ogledalo, beo kao dah, Nenadović je znao da je kuća produženje materice i da će se vratiti. Jer i povratak je jedan od lepih delova putovanja, istakla je ovogodišnja dobitnica nagrade i dodala:

– Vrativši se u Brankovinu, Nenadović je osećao da se krug svetlosti oko njega sužava, ali je i u smrt želeo da uđe otvorenih očiju. Bogu, koji je kolekcionar slika, kako je to tvrdio slikar Milan Tucović, nosio je u poetičkoj memoriji i na dnevničkoj hartiji, nikad objavljenoj, zumbule iz Carigrada, u proleće, napuštene zidine u Napulju, koje se ruše pod ružama što sanjaju julsku svetlost, šetnje potpuno pustim pariskim predvečerjem dok ga je natapala kiša… Nije se bojao plamteće praznine hodnika u koji je stupao, imao je mir onoga ko je izvršio svetu dužnost: svojim delom ušio je bolni procep u nama. I bio biće kroz koje je nas je bog voleo, podsetila je ona, a prenose Kolubarske.

Sanji Domazet uručena nagrada „Ljubomir P. Nenadović” u Brankovini 3
Foto: Kolubarske.rs

U obrazloženju odluke žirija za dodelu nagrade „Ljubomir P. Nenadović”, između ostalog je navedeno „podatak da je žiri za nagradu Ljubomir Nenadović pre samo koju godinu bio u prilici da raspravlja o jednoj knjizi ovogodišnjeg laureata, Sanje Domazet, knjizi koja se u biobibliografskoj belešci na kraju knjige Na kafi kod Šekspira pominje kao knjiga eseja, može biti i svakako i jeste upozorenje da i Sanja Domazet piše sasvim osobenu vrstu putopisa”.

„I priče o drugim i našim i svetskim umetnicima pokazuju da Sanju Domazet uvek interesuje jedna stvar – kako je nastao jedan umetnički svet, odnosno kako je tvorac tog sveta prolazio kroz ponekad i vrlo teške životne okolnosti i kako je spoznavao duhovni horizont svoje epohe i kako je nastojao da izgradi umetnički jezik koji je u stanju da nam prikaže ono što je osnovno u svakom velikom umetničkom doživljaju sveta i života. A to, opet, znači samo jedno – i kao putopisac Sanja Domazet ne prestaje da nam govori o onome o čemu govori onda kad koristi druge oblike književnog izraza, što je jasan znak da je moderni putopis u svemu jednak sa drugim oblicima književnog stvaralaštva i da pisanje putopisa nije nikakav iskorak iz mogućnosti razvijanja jednog umetničkog izraza koji u različitim pojavnim oblicima ima iste poetičke pretpostavke”, deo je obrazloženja žirija u sastavu prof. dr Mihajlo Pantić, urednik časopisa „Putopis”, Vladimir Šekularac i predsednik prof. dr Radivoje Mikić, koji je, zbog bolesti, bio sprečen da prisustvuje svečanosti u Brankovini.

Sanji Domazet uručena nagrada „Ljubomir P. Nenadović” u Brankovini 4
Foto: Kolubarske.rs

Nagradu „Ljubomir P. Nenadović”, koja se ove godine dodeljuje deveti put, Sanji Domazet uručila je Violeta Milošević, direktorka Matične biblioteke. Ovo priznanje do sada su dobili: Milisav Savić, Radmila Gikić Petrović, Ljubomir Simović, Laslo Blašković, Stevan Tontić, Aleksandar B. Laković, Nikola Popović, Miro Vuksanović.

Nagradu za najbolji putopis ustanovila je Matična biblioteka „Ljubomir Nenadović” iz Valjeva 2014. godine u cilju afirmacije putopisa kao književnog žanra po kome je, između ostalog, u literaturi poznat putopisac i diplomata, Ljubomir Nenadović, čije ime biblioteka nosi. Nagrada se od 2016. godine uručuje na svečanosti u Brankovini.

Sanji Domazet uručena nagrada „Ljubomir P. Nenadović” u Brankovini 5
Foto: Kolubarske.rs

Ljubomir P. Nenadović – Čika Ljuba (1826-1895), sin Prote Mateje i unuk kneza Alekse, najpoznatiji je srpski putopisac. Uz ostalo, čuvena su njegova „Pisma iz Italije”. Školovao se na Hajdelbergu, Nemačkoj. Bio je među prvih 16 redovnih školovanih članova Srpske kraljevske akademije, koje je 1887. imenovao kralj Milan Obrenović. Kao penzioner živeo je u Valjevu.

Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.