Fontaines D.C. za Danas: „Kada umetnik ne progovori svede se na majmuna koji peva i pleše“

Jedni od vodećih imena sa svetske alt/rock scene, Fontaines D.C. održaće svoj prvi koncert u Srbiji 25. juna te se ovih dana gori u isčekivanju da dablinski sastav svojim sirovim i emotivno nabijenim performansom zatrese tlo Luke Beograd.

Od samog nastanka, iz albuma u album, ovaj irski sastav pomera granice kvaliteta savremene muzike, kako autentičnim zvukom tako i stihovima koji stoje rame uz rame sa poezijom. A najnovijom ostvarenjem Romance, pomerili su i granice sopstvenog stila. Prethodno su objavili albume Dogrel, A Hero’s Death, Skinty Fia, koji su već ušli u kanon rokenrol istorije. Uz legendarni Massive Attack i Young Fathers objavili su i limitirano vinil izdanje u znak podrške hitnim operacijama Lekara bez granica (MSF) u Gazi i na Zapadnoj obali.

Uz Digana (Conor Deegan III, alias Deego/a) bend čine Grian Čaten (Grian Chatten), Konor Kerli (Conor Curley), Tom Kol (Tom Coll) i Karlos O’Konel (Carlos O’Connell). Sastav trenutno puni svetske festivale i koncertne dvorane, a pred nastup u Beogradu, Digan govori za naš list.

Svi vaši albumi do sada su pravili pomak u muzici, ali „Romance“, je u eksperimentalnom smislu otišao korak dalje, šta je uticalo na njegovo stvaranje, koliko se razlikuju teme o kojima pevate, kako se stvaralo ovo savremeno remek-delo?

– Nakon turneje povodom albuma Skinty Fia, jedan vremenski period proveli smo razdvojeno jer smo svi bili u različitim gradovima. Ja sam živeo u Parizu, Grian je proveo neko vreme u Los Anđelesu, a Karlos u ruralnoj Španiji. Tako da smo i muziku pisali pod uticajem različitih predela. Prilikom ponovnog okupljanja, imali smo zbirku pesama koje se više nisu bavile Irskom – centralnom temom naša prva tri albuma. Ipak, ono što smo svhatili jeste da nove pesme i dalje istražiju slične teme i pokušavaju da odgovore na slična pitanja. Shvatili smo da je Irska za nas predstavljala romantizam – gajili smo vrlo romantizovanu sliku naše zemlje – kao i to da ne moramo nužno da pišemo o Irskoj da bismo to osećanje istražili. Uvideli smo borbu da taj osećaj istinski zadržimo, kako starimo i kako život ide dalje. Album je posveta tome.

Sećam se momenta kada je „Starburster“ izašla, mnogi smo je opsesivno slušali, a negde sam i pročitala da se bavi napadom panike. Kako nastaje pesma koja je otvorila album?

– „Starburster“ je pesma koju nam je Grian doneo. Imao je demo verziju bez teksta, veoma izražajan demo i iskreno, nije se mnogo razlikovao od konačne verzije. Neobično je to kako smo svi mogli da osetimo emociju i pravac pesme, iako nije imala reči – sve je bilo u osećaju. Radili smo na njoj u studiju, ali tekst je nastao tek nakon što smo snimili muziku u Francuskoj. Grian je doživeo napad panike na stanici King’s Cross u Londonu i tada je napisao tekst. Mislim da je pokušao da taj osećaj uhvati, ali i da se, na neki način, iz njega izvuče.

Volim i stvar Motorcycle Boy sa novog albuma. Možeš li mi reći šta je bila inspiracija za nju?

– Inspiracija je film koji Grian obožava. Rumble Fish, u kome igra Miki Rurk (Mickey Rourke) – Grian je uvek mislio da je on baš kul, ne znam… Mislim da je jedan od onih likova koji su istovremeno kul i izgubljeni. I, da, Smashing Pumpkins, i oni su bili inspiracija.

Pesma „In the Modern World“ odjekuje – nabijena je emocijama i neizmerno uviđajna. Koja je vaša perspektiva savremenog sveta?

– Savremeni svet nas uglavnom vuče ka stanju apatije. Više nam nije stalo do stvari, kao ranije. Preplavljeni smo informacijama na način da nas ništa više ne šokira. Prikazuju nam se stvari koje čine da stvarni svet izgleda manje opasno, jer je sve što konzumiramo toliko fantastično i nestvarno, da realnost izgleda normalno. Ipak, ono što se dešava u stvarnosti, mnogo je strašnije od toga šta gledamo na filmu. Samo mi to više ne registrujemo, jer stvarnost izgleda manje stimulativno. Društvene mreže nas dodatno otupljuju, zato se kao bend trudimo da ne koristimo previše pametne telefone, da više čitamo, razmišljamo o idejama i živimo u trenutku. Velika je borba da guraš taj način života kada živiš u modernom svetu… Ne znam da li si ikada pokušala da provedeš nedelju dana bez telefona?

Iskreno, nisam.

– Mi jesmo. I u tom momentu shvatiš koliko si zavisan od Google mapa, (online) plaćanja, dopisivanja… Telefon je postao centralna stavka savremenog života. Jako je zeznuto da naučiš da koristiš „alate“, a da oni ne preuzmu kontrolu nad tvojim umom. Tako da tekst „In the modern world, I don’t feel anything“ govori o onoj vrsti apatije koju nam nameće moderan svet i ujedno govori da se protiv toga pobunimo. Skoro kao da lik u pesmi odlazi na romantizovano putovanje, kako bi pobegao od modernog sveta i našao slamku spasa, da bi se osetio živim.

Ostaću na temama savremenog sveta – zajedno sa sastavima, među kojima je i Massive Attack, plemenito ste istupili i podržali Lekare bez granica (MSF). Napravili ste album kao donaciju. Zašto je važno da umetnici i javne ličnosti progovore protiv nepravde, patnje i ljudskog bola?

– Kada umetnik postigne određeni uspeh, uz to dobije i platformu. Te ako ne progovori o stvarima koje se dešavaju u svetu, to umanjuje vrednost onoga što radi. Svodi ga na majmuna koji peva i pleše radi zabave. I u tom tom slučaju zapravo ne komunicira sa svetom na pravi način. U suštini, ljudima je potreban beg od stvarnosti – čisto bekstvo – ali postoji granica kada eskapizam postaje distrakcija od onoga što se stvarno dešava, pa čak i opravdanje da je sve u redu, a takva muzika kao da poručuje: „Sve je ok.“ U želji da održe karijeru, mnogi muzičari ne žele da se izjašnjavaju, jer se plaše šta će se desiti ako progovore o određenim političkim pitanjima. Mislim da je ćutanje o Palestini veoma politički čin sam po sebi, upravo zbog užasa koji se tamo dešavaju. Imajući to u vidu, naravno da smo želeli da podržimo Lekare bez granica i sve ono što rade, kako bi medicinska pomoć stigla do ljudi u Gazi, koji zaista pate. I u tom cilju smo sarađivali i sa Massive Attack i napravili tu ploču. Prodala se dovoljno dobro da prikupi nešto novca za Lekare bez granica.

Za kraj, vaše turneje izgledaju žestoko, volela bih da znam kako se provodite na njima, kako se zabavljate, da li usput pišete pesme… Kako izgleda jedan dan na putu?

– Obično se budimo u autobusu, trenutno (u momentu vođenja intervjua) smo u SAD-u, a tu nas čekaju stvarno dugačke vožnje. Nekad traju i po 12 ili 14 sati, posebno ako smo usred ničega, jer ima mnogo pustinja, planina… Putujemo iz grada u grad i kada se probudimo ujutru pokušamo da shvatimo gde smo, da se orijentišemo. Zatim idemo do prostora gde sviramo, spremamo se, pa na tonsku probu. Često pravimo i mali „soundcheck party“ za fanove, u stvari, u poslednje vreme to baš često činimo. Takođe, radimo intervjue poput ovog. Tonska proba je trenutak kada pišemo pesme, sviramo i koristimo priliku da isprobamo nove ideje. Imamo gitare i laptopove sa sobom, tu i tamo nešto zapišemo… Zapravo se tokom ove turneje pojavilo nekoliko zanimljivih ideja – a uvek je uzbudljivo kada pišemo muziku zajedno. Zabavno je čak i sada kada smo već stigli do četvrtog albuma.

Radujemo se novim pesmama, kao i vašem dolasku u Srbiju! Ne znam da li ste čuli da među ljudima ovde postoji dosta njih koji veruju u to da Irci i Srbi gaje određenu povezanost u kulturi i mentalitetu.

– To zvuči divno! Nikada ranije nisam čuo takvo poređenje, ali zaista se radujem ovom iskustvu (dolasku u Srbiju).