INTERVJU Mario Knezović (Zoster): Istorija je kod nas daviteljica života, stalno vuče nazad i ne dozvoljava da živimo normalno

Novi album je na putu, singlovi izlaze jedan za drugim, a svaki novi spot izgleda kao da pomera granice onoga što smo navikli da očekujemo od regionalnih bendova.

U razgovoru sa frontmenom Zostera Mariom Knezovićem dotakli smo se upravo te nove faze benda, priče koja se već mesecima razvija kroz pesme i spotove, ali i toga kako Zoster uspeva da ostane konstantno aktuelan, do te mere da njihove pesme često postaju soundtrack društvenog trenutka i života na ulicama regiona.

Pričali smo i o glumi, pošto Mario poslednjih godina sve češće iskače i na filmu i u serijama, o tome kako nastaju njihove pesme, zašto istorija na Balkanu često više guši nego što nas uči i zbog čega koncerti za njega i dalje predstavljaju „stvarni život”.

Od 2009. kad ste prvi put svirali u Beogradu, do danas, izgradili ste baš specifičan odnos sa publikom u Beogradu. Deluje kao da je grad potpuno prigrlio Zoster. Kako ti gledaš na taj odnos i na način na koji je sve to raslo kroz godine?

Raslo je na najlepši mogući način, bez prisile i bombardovanja, bez toga da budemo marketinški proizvod. Sve je išlo od čoveka do čoveka. Ljudi su nas sami otkrivali i upravo zato nas i doživljavaju toliko lično. Kad sam nešto otkriješ, onda imaš osećaj da je to tvoje, dok prema stvarima koje ti se nameću često automatski razviješ otpor, čak i kada nisu loše.

Mi se zaista osećamo voljeno. Ljudi su nas otkrili za sebe i nekako nas posvojili. Taj proces je u početku možda bio frustrirajući jer se sve odvijalo sporo, ali mi je danas zadovoljstvo zbog toga sto puta veće nego da se sve desilo preko noći. Sve je zapravo bilo kako treba da bude.

Ono što smo uspeli jeste da naučimo publiku da zajedno sa nama raste i menja se kroz godine. I oni to sada od nas i očekuju. Mi smo isti ljudi, samo smo danas malo ćelaviji, nosimo naočare i drugačiji smo nego pre petnaest godina.

Da li je to sad možda mač sa dve oštrice jer ponekad deluje da baš često svirate u Beogradu?

Iskreno, ne razmišljam o tome na taj način. Time se bave ljudi koji rade menadžment i organizaciju koncerata. Moje je da dođem i budem najbolja verzija sebe, odnosno da ceo bend bude najbolji što može.

Iz iskustva mogu da kažem da ljudi dolaze na naše koncerte čak i kada ih imamo više zaredom. Nije im dosta i ne doživljavaju to kao „već smo ih gledali”. Mislim da je razlog tome što smo naučili da budemo stvarno prisutni na koncertu. To nije odrađivanje, nego trenutak koji se živi.
Koncert je stvarni život. Nepovratan je i neponovljiv. CD ili pesmu možeš uvek ponovo pustiti, ali koncert postoji samo tada i više nikada.

Svaki koncert me podseti koliko sve brzo prolazi i koliko zapravo ostaju samo tragovi koje utisnemo jedni drugima. A i vrlo je jednostavno — ako neko ne želi da dođe na koncert, neće doći. Doći će oni koji žele. S druge strane, Beograd je toliko veliki grad da u njemu može da se svira mnogo više nego što ljudi misle.

Ove nove pesme koje izbacujete u prethodnih godinu dana meni deluju kao možda i nešto najbolje što ste do sada radili. Sve zvuči povezano, kao da gradite jednu veću priču koja traje još od albuma „Najgori”. Šta zapravo pokušavate da ispričate kroz ove pesme?

Mi smo još prošle godine, pred koncert u Luci Beograd, objavili „Ne okrećem se tata”, a sada pred novi koncert izlazi i peti singl po redu. Na jesen stiže ceo album.

Pratimo priču sina od lika iz albuma „Najgori”, odnosno Tadijinog sina. U „Najgori” smo rekli ko je najgori — Tadija je najgori. Dali smo mu ime da ne bude neka apstraktna figura, nego stvarna osoba. Naravno, ja sam Tadiji pozajmio svoje telo, kao što ga sada pozajmljujem i sinu.

A šta vidiš kao glavne razlike između Tadije i sina, odnosno između tvoje generacije i ove sledeće?

Tadijin izbor je bio da bude najgori. Sin nije birao ništa. Mi čak ni ne znamo njegovo ime, jer je on samo njegov sin. A roditelje ne biramo.

Priča je zapravo o tome kako se stvari prenose i reflektuju dalje. Ja imam dve ćerke i često razmišljam o tome koliko moram da pazim šta radim, jer njima to zapravo radim. One nikada ne bi želele da ja nekoj drugoj deci ukradem igračke samo da bih njih usrećio. Rekle bi mi: „Ne.”
Kao što bih i ja rekao svojim roditeljima „ne”. Kao što bi verovatno rekao svako.

To je možda i naša dužnost — da otkrijemo ko su ti ljudi pre nas, da razumemo šta nam prenose i da pokušamo da izađemo iz toga. To je trenutak kada čovek mora da zaradi svoje ime, da sedne preko puta oca, popije rakiju i kaže: „Dobar dan, ja sam ja.”

Muzički se baš razvijate u širokim pravcima. Nove pesme zvuče gotovo orkestarski, a i spotovi imaju taj filmski, vestern momenat. Odakle dolazi taj pristup?

Da, sve to jeste zamišljeno dosta sinematično. Verovatno tu ima dosta uticaja filma, pošto se bavim i glumom, pa nam je vizuelni identitet jako važan. Spotovi su nam veoma bitni. Dešavalo nam se ranije da snimimo spot kojim nismo zadovoljni i jednostavno ga ne objavimo.

Važno nam je da to ne bude samo klasičan spot, nego kao neka muzika za film, a opet da ostane spot za našu pesmu. Da postoji ta kombinacija.

Da znam da snimam filmove, možda bih sve to pretvorio u film, ali ovako je ipak jeftinije snimiti pesmu nego film. Za svaku pesmu imam priču koja mi služi kao neka skela. Kasnije tu skelu skinem i ostanu pesme koje moraju da funkcionišu same za sebe. Publika ne mora ništa da zna o toj pozadini, ali ja kao autor moram da znam iz čega pesma dolazi i šta zapravo nosi.

Koliko pratiš sve ovo što se dešava u Beogradu sa protestima? Vaše pesme, poput Bezbolnim palicama ili Policija se često čuju po ulicama, na protestima, po društvenim mrežama…

To su neki sinhroniciteti i to više nije u mojim rukama. Kada objavimo pesmu, ona više nije naša. Ljudi je koriste kako osećaju da treba i ja nemam potrebu ni da ih zaustavljam, ni da zabranjujem, ni da ih usmeravam. To sada pripada njima.

Mi smo u Srbiji gosti i Srbiji želim isto ono što želim svojoj deci. Toliko ću reći o tome.

„Gavrilo” je postala jedna od vaših najvećih pesama, ali i pesma koju ljudi često različito tumače. Koliko ste nailazili na pogrešna čitanja svega toga?

Naravno da jesmo, ali to je valjda sudbina svake pesme kad izađe među ljude. Ljudi će uvek pronaći način da je tumače kroz svoje ideje i stavove.

Meni je kod „Gavrila” bilo važno da uđem u taj konkretni trenutak, u čoveka koji donosi odluku koja menja njegov život, a možda i sudbine drugih ljudi. Tu mi verovatno pomaže i gluma — pokušaj da se staviš u nečiju kožu i razumeš taj trenutak iznutra.

Mi ovde, nažalost, nemamo zdrav odnos prema prošlosti. Umesto da istoriju posmatramo sa distance i pokušamo nešto da naučimo iz nje, često joj pristupamo navijački i kroz dnevnu politiku. A vreme je učinilo svoje i stvari više nisu iste kao tada. To je bio potpuno drugačiji istorijski trenutak.

Ja generalno prezirem nasilje. Iskreno mislim da čovek nema pravo da drugom čoveku uzme život, čak ni kroz institucije poput smrtne kazne. Ali opet, da li bih ja, kada bi meni neko naudio, reagovao racionalno? Ne znam. Možda bih poludeo. To je ljudski i zato ne volim da sudim ljudima koji su prošli kroz traume i ekstremne situacije. Voleo bih samo da ih prevaziđu zbog njih samih.

Zapravo, pesma ni ne nudi jednostavan stav, nego više pokušava da uđe u samu dilemu i trenutak.

Tako je. Meni je bilo zanimljivo upravo to — da pokušam da uđem u taj trenutak.

A sama pesma je nastala prilično bizarno. Moj brat je stalno pevušio „Gavrilo, Gavrilo, srce je uzavrelo” dok smo igrali bekgemon i toliko me je izludeo da sam na kraju napisao pesmu samo da to izbacim iz glave.

Ali me je dodatno podstaklo i to što su tada krenule beskrajne rasprave o Gavrilu Principu. Ne ozbiljne istorijske rasprave, nego ostrašćene, navijačke priče. Kao da nismo sposobni da napravimo otklon i pogledamo istoriju mirnije i racionalnije.

Istorija bi trebalo da bude učiteljica života, a kod nas često postaje daviteljica života. Kao da nas stalno vuče nazad i ne dozvoljava nam da živimo normalno.

Kada smo već kod „Ne okrećem se tata” — iza čega se ti zapravo ne okrećeš? Šta ostavljaš iza sebe?

Problem je kad čovek počne da sluša sopstveni uspeh i da se uhvati za njega. Ja pokušavam da idem dalje i da ne upadam u zamku toga što smo nešto dobro napravili pa sad treba da živimo od toga.

Ne okrećem se ni iza uspeha. Moram opet biti dobar. Svaki dan ponovo moraš biti budan i prisutan. Nemamo baš toliko vremena da bismo mogli da se uspavamo.

Dotakli smo se malo glume i filmova. Kako danas gledaš na tu svoju glumačku priču?

Prvu ulogu sam snimio još 2009, to je bila „Cirkus Kolumbija” Danisa Tanovića, gde sam igrao sa Mikijem Manojlovićem i pokojnom Mirom Furlan. Imao sam stvarno sreću da radim sa vrhunskim rediteljima i mnogo sam naučio iz tih iskustava.

Radio sam i seriju „Kljun” u Srbiji, ali poslednjih godina nisam mnogo snimao jer jednostavno nemam vremena. Imamo puno koncerata i potpuno sam u ovoj priči sa bendom.

Kod glume je drugačije nego u muzici — neko drugi te bira. Ja mogu samo da kažem hoću ili neću.

A kakve te uloge najviše privlače? Da li sebe vidiš više kao glavnog glumca ili kao onog sporednog lika koji ukrade scenu?

Zavisi od projekta i priče. Ali jedno od najlepših iskustava mi je bilo snimanje poslednjeg Tanovićevog filma „Nakon ljeta“ sa Goranom Navojcem.

Bili smo na ostrvu Prvić mesec i po dana, svi zajedno kao neki bend. Odeš biciklom na set, snimiš scenu, vratiš se, kupaš se… A leto je trajalo skoro do sredine oktobra. Navojac i ja smo čak rođeni istog dana, 10. oktobra, i kupali smo se za rođendan usred duboke jeseni.

To je bio jedan od onih projekata koje nikada ne zaboraviš zbog atmosfere i ljudi.

A najbolji detalj je što je moj lik prvobitno trebalo da igra Goran Bogdan, ali ga je tada pozvao Arnold Švarceneger za drugi projekat. Danis mu je rekao: „Naravno da ćeš otići kod Švarcenegera”, i onda je pozvao mene.

Na kraju se taj projekat sa Arnoldom zbog holivudskog štrajka nije ni realizovao, ali sam se tokom snimanja šalio da treba da zahvalim Arnoldu Švarcenegeru što sam dobio tu ulogu.