Hjustone, opušteno

Ciolkovski se smatra ocem moderne kosmonautike jer je 1897. godine izveo jednačinu koja je Vernera fon Brauna inspirisala da u nacističkoj Nemačkoj konstruiše prve rakete (posle rata to je radio i u Americi), dok je Melijes svojim kratkim nemim filmom „Putovanje na Mesec“ (1902) u filmsku umetnost uveo dva pojma: specijalni efekat i naučna fantastika. Uticaj Melijesovih inovacija na brojne generacije „filmadžija“ je zato nemerljiv, pa ne čudi da mu je Martin Skorseze odao počast u svom najnovijem filmu „Hugo“ – jedan od glavnih likova (igra ga Ben Kingsli) je upravo Žorž Melijes. Ali, to nije povod ovog teksta.

Kako ste u Danasu već imali priliku da čitate, devedesetih godina prošlog veka u nekakvom skladištu u Barseloni pronađena je prilično oštećena ručno bojena verzija Melijesovog „Putovanja na Mesec“, za koju se ubrzo ispostavilo da je jedina preostala kopija filma. Restauracija ovog četrnaestominutnog blaga počela je odmah, ali su za prebacivanje filma u digitalni oblik bile potrebne skoro dve decenije. Pre premijere u Kanu 2011. producenti su odlučili da obnovljenoj verziji dodaju i muzičku podlogu, pa je zadatak komponovanja prigodnog „saundtreka“ poveren francuskom dvojcu poznatom po imenu Air. Nikola Goden i Žan Benoa Dankel su se činili kao sasvim logičan izbor jer su, pod jedan, Francuzi (što, svakako, nije nebitno, jer se radi o francuskom projektu), pod dva, jer su imali iskustva u pisanju filmske muzike („Samoubistvo devica“ Sofije Kopole) i pod tri, jer im se sjajni prvi album zvao – „Moon Safari“ (1998).

Goden i Dankel su prionuli na posao i, po rečima kritičara koji su rekonstruisanu verziju videli, komponovali muziku koja značajno doprinosi stvaranju nadrealistične atmosfere obojenog filma i zahvaljujući kojoj neke od poznatih scena sada možemo doživeti potpuno drugačije. Autor ovog teksta nije imao priliku da vidi ceo film, ali je na (svemoćnom) YouTube-u pogledao nekoliko sekvenci koje kao da su preuzele estetiku „Alise u zemlji čuda“ Tima Bartona i koje idu u prilog pomenutim ocenama. U jednoj od njih grupa devojaka u drečavo zelenim šortsevima gura kapsulu sa vremešnim bradatim astronautima u ogroman top, praćena marševski svečanom klavirskom etidom koju na albumu „Le Voyage dans la lune“ prepoznajemo pod imenom „Decollage“ („Uzletanje“). U sledećoj sceni crvena kapsula, prkoseći formuli Ciolkovskog, stiže do žućkastog Meseca sa ljudskim likom (tu nasmejanu, skoro klovnovsku facu su koristili i Smashing Pumpkins u spotu za „Tonight, Tonight“), koji postaje vidno tužan u trenutku kad mu se projektil zabija u oko. Iako smo i ovu scenu videli milion puta (nalazi se i na omotu albuma), Godenova i Dankelova „Homme lune“ („Čovek Mesec“) u svojih osamnaest sekundi trajanja uspeva tu tugu da pojača, uveravajući nas da ona nije posledica bola usled udarca, već posledica gubitka oreola nedodirljivosti, koji se još i desio na tako brutalan način. Konačno, tu je i scena gde astronauti sreću skakutave ratoborne stanovnike Meseca (Mesečare?), koji pod udarcima astronautskih kišobrana i uz zvuke prog-psihodelične „Sonic Armade“ nestaju u zelenom dimu.

Podstaknuti pozitivnim kritikama, Goden i Dankel su odlučili da saundtrek izdaju i pod imenom zajedničke firme, pa su – svesni činjenice da njihov sedmi studijski album ne može trajati koliko i film – dopisali još sedamnaest minuta muzike za koju su imali daleko veću umetničku slobodu. Rezultat toga je album sa jedanaest melodija različitih senzibiliteta i dužina (od desetak sekundi do pet minuta) koje će kod slušalaca izazvati različite asocijacije i reakcije, ali i koje se nekom magičnom, nevidljivom niti drže na okupu, stvarajući moćan sonični brod za putovanje prostor-vremenom. Na „Le Voyage Dans la Lune“ ambijentalne i „kosmičke“ komponente zvuka benda (prisutne još od prvog albuma) vešto se prepliću sa rok gitarama, bubnjevima i retro sintisajzerima. Tako uvodna „Astronomic Club“ počinje zvucima „živog“ bubnja (u ritmu udaraca kovačkog čekića) i sablasnim semplovanim muškim glasovima na koje se nadovezuje iritantni „mehanički“ zvuk gitare, koji asocira na nekakav električni „odvijač“ za montažu delova svemirskog broda. Zvuci gitare i bubnjeva zatim nestaju (kraj proizvodnje?), u daljini se kratko čuju „rafali“ iz ritam mašine (poletanje?) i melodija lagano ulazi u ambijentalno „lelujanje“ koje se može definisati i kao „bestežinsko zvučno stanje“. Nedostaje jedino glas astronauta: „Hjustone, opušteno, nemamo zaista nikakvih problema!“

Svemirska odiseja se zatim nastavlja sanjivom, ali dinamičnijom „Seven Stars“ u kojoj glas zavodljivoj kosmičkoj sireni daje pevačica Viktorija Legrand. Iako je neko već primetio da je klavirski uvod „Seven Stars“ identičan uvodu pesme Dejvida Greja „This Year’s Love“, kao i da je naglo prekidanje pesme u sredini (samo da bi nekakav glas odbrojavao unazad – i to pogrešno!) štos patentiran od strane Duft Pank, teško je oteti se utisku da se, zbog neprekidne tenzije koju pesma stvara i sjajne produkcije, radi o najboljoj kompoziciji na albumu. Za nijansu slabiji utisak (možda zbog nedostatka vokala) ostavlja brza, raketnim rifovima gonjena „Parade“, čiju su zaraznu osnovnu melodiju Air očigledno želeli da suprotstave „filmičnim“ i, na prvo slušanje, ne toliko prijemčivim instrumentalima. U istoj grupi sa „Parade“, ali kvalitetom slabija, je i hipnotišuća, pomalo zlokobna „Who Am I Now?“ u kojoj dominira još jedan gostujući vokal – Orevue Simone.

„Le Voyage Dans la Lune“ se, dakle, i „hirurški“ razdvojen od stogodišnjeg istoimenog „brata“ čini sasvim pristojnim delom, sa kompozicijama koje ne asociraju a priori na scene iz filma za koji su pisane (za razliku od velike većine postojeće filmske muzike). To je, čini se, i glavni kvalitet albuma: „Le Voyage“ možete koristiti kao mentalnu mapu za sopstvena krstarenja Univerzumom, pa će uspomene i scene sa tih putovanja biti samo vaše. Zato bi ovakve „mape“ trebalo uvek imati pored sebe.

Ocena: 7/10