Kad pank se vrati u grad

 Mediji su odmah počeli da bruje o rađanju nove super grupe (koja je i dobila adekvatno ime super-Earth), a kada je 30. aprila bend (bez Novoselića) u Portlandu uživo predstavio dvanaest novih pesama činilo se i da se na album neće dugo čekati.

Ne zna se šta je tačno razlog, ali ništa pod imenom super-Earth do danas nije izašlo, a mnogi za to „krive“ Takerovu, koja je sve vreme krila da sa svojim saborkama iz Slejter-Kinija, Keri Braunstin i Dženet Vajs, radi na povratničkom albumu, prvom nakon „The Woods“ iz 2005. i razlaza koji je usledio godinu dana kasnije. Ovaj uticajni pank-rok-indi bend, široj publici ipak ne toliko poznat, Takerova i drugarice su osnovale 1994. u Olimpiji (glavnom gradu države Vašington), a muzički stil koji su beskompromisno forsirale ih je ubrzo promovisao u liderke novoformiranog feminističkog hardkor pank pokreta nazvanog Riot grrrl. Između 1994. i 2005. objavile su sedam studijskih albuma koji su svojim kvalitetom kritičare brojnih magazina i novina (među njima i uglednog Tajma) podstakli da Slejter-Kini uvrste među najbolje američke bendove s početka novog milenijuma.

No, taman što su počele da privlače pažnju i mejnstrim medija koji su im šansu dali tek nakon „oplemenjivanja“ pank zvuka bluz akordima i rok solažama, devojke su naprasno odlučile da stave tačku na Slejter-Kini priču i okrenu se drugim projektima. Takerova je osnovala The Corin Tucker Band i sarađivala sa poznatim rokerima (uključujući pomenutog Baka i Edija Vedera), Vajsova i Braunstinova su formirale grupu Wild Flag, a potonja je otpočela i karijeru u Holivudu, kao scenaristkinja i glavna glumica serije „Portlandia“. Drugim rečima, izgledalo je da se ove sad već zrele žene odlično osećaju u novim „kožama“, te da nemaju potrebu da oživljavaju nešto što je skoro deceniju bilo u hibernaciji, mada nikad zaboravljeno od strane sledbenika – broj novih bendova koji njih ističe kao glavne uzore i dalje raste.

Srećom one nisu tako razmišljale, a možda ih je baš to što su bile (i ostale) inspiracija mnogima podstaklo da se reaktiviraju i posvete komponovanju pesama, vođene željom da sa mlađarijom odmere snage i usput provere koliko su (i da li su uopšte) u međuvremenu „zarđale“. Ako je suditi po trideset i tri minuta muzike koja se nalazi na „No Cities to Love“ Slejter-Kini ne samo da nisu ispale iz igre, već su – čini se – sada u boljoj formi nego ikad pre. U prilog ovome naročito svedoči furiozna prva polovina albuma („Price Tag“, „Fangless“, „Surface Envy“, „No Cities To Love“ i „A New Wave“) tokom koje Takerova, Braunstinova i Vajsova svirkom demonstriraju da iz njih nisu iščilele žestina i buntovnost koje su posedovale kao dvadesetogodišnjakinje, dok tekstovima pokazuju da su sa godinama postale ciničnije i na jeziku britkije, dajući svojim pesmama-manifestima dodatnu dozu ozbiljnosti u nameri da ih učine težim za ignorisanje danas nego što je to bilo pre dve decenije.

U svom su naumu, bez dileme, i uspele (koristeći vešto i činjenicu da su zahvaljujući drugim aktivnostima njihova lica danas poznatija nego pre deset godina), mada drugi deo albuma ne dostiže uvek visoke standarde koje je postavio prvi. Ipak, i ovde ima odličnih pesama („Bury Our Friends“, „Hey Darling“) koje nam otkrivaju i šta su „slejterke“ slušale nakon razlaza (The Strokes, The White Stripes, Franz Ferdinand), a potpuno odsustvo balada (svaki raniji album sadržao je bar jednu) ukazuje da svrha njihovog okupljanja nikako nije bila „bavljenje romantikom“, već preispitivanje onoga šta je ostalo od ideala za koje su se srčano borile na početku karijere.

„I'll take God when I'm ready, I'll choose sin till I leave“ peva Braunstinova na početku albuma, da bi ga završila stihovima „All of the roles that we played, Hit your mark, push the walls, stretch the stage, Oh, what a price that we paid, My dearest nightmare, my conscience, the end.“ Dovoljno da bi nam bilo savršeno jasno zašto se Piter Bak još dvoumi da li da objavi album svoje „super“ grupe, svestan da je jedna druga super grupa već snimila pesme čiji će kvalitet biti teško dostići ove, a možda i narednih godina.

Ne dozvolite sebi taj luksuz da se sa njima ne upoznate već koliko danas.

Ocena: 9/10