Kultno oružje

Verne obožavaoce benda u Srbiji (koji će ovog leta imati priliku da svoje ljubimce po četvrti put gledaju uživo, na Belgrade Calling festivalu) sigurno će obradovati činjenica da Cult – nakon višedecenijskog flertovanja sa nu-metalom i brojnih personalnih promena – konačno zvuče kao skup muzičara koju povezuje istinska „stvaralačka hemija“, te da su se Estberi i Dafi (autori svih pesama) vratili onome po čemu su svojevremeno i postali poznati: uzbudljivoj kombinaciji hard roka, glema i post-pank gotike. Da je bend imao zaista ozbiljnu nameru da prekine dugi post i vrati se na vrhove top lista pokazao je već izbor producentskog dvojca Kris Gos – Bob Rok. Prvi je poznat po dugogodišnjoj saradnji sa sjajnim bendom Queens of the Stone Age, dok je drugi, legendarni Kanađanin, 1989. producirao četvrti (i do danas komercijalno najuspešniji) album Culta „Sonic Temple“ (pisali smo nedavno da je svojim moćnim zvukom ovaj album podstakao i Metallicu da otpočne saradnju sa Rokom). U vreme „Sonic Temple“-a Cult je, po oceni kritike, bio jedan od najznačajnijih svetskih bendova, koji je „premošćavao prostor između grupa The Cure i Guns N’ Roses“. Danas je situacija potpuno drugačija, jer ni jedan od ova tri benda ne zauzima pozicije koje je nekad držao, ali se njihov veliki uticaj na brojne današnje mlade „rok snage“ nikako ne može osporiti.

Elem, ono što na samom početku albuma, već tokom uvodnih taktova „Honey from a Knife“, odmah skreće slušaočevu pažnju (i što, ispostavlja se, dominira i većinom ostalih melodija na „Choice of Weapon“) jeste sirov, „prljav“ zvuk Dafijeve gitare, koji daje jasan odgovor na pitanje šta je najviše nedostajalo prethodniku „Born into This“. Poznat kao gitarista sa sjajnim osećajem za meru – koji svoje solo deonice i počinje i završava kad treba, bez nepotrebnog „davljenja“ instrumenta – Bili Dafi je glavna zvezda ovog albuma, a njegovo muziciranje dokazuje da zvuk benda može biti žestok i bez preteranog odvrtanja dugmeta sa natpisom „distorzija“. To najuverljivije demonstriraju visokooktanska „The Wolf“ (sa osnovnim rifom pozajmljenim iz „She Sells Sanctuary“ i sporednim rifom u Slešovom stilu), hard-metalska „For the Animals“ (koja, ipak, malo gubi na tempu i energiji pri samom kraju) i mistično-rokerska „Lucifer“ (sa stihovima „You working hard for the Devil, Sucking on the crack“ koje prati još jedan sjajan Dafijev solo deo). Gitara, naravno, ne bi došla do tolikog izražaja da iza nje ne stoji „utegnuta“ ritam sekcija (basista Kris Vajz i Džon Tempesta za bubnjevima), koja je po prvi put u istoriji grupe nepromenjena odsvirala dva studijska albuma za redom, pa bi u ovoj činjenici, možda, trebalo potražiti „recept“ za vraćanje Culta na mesto koje mu u rok hijerarhiji pripada.

Tematski gledano, „Choice of Weapon“ nastavlja tradiciju započetu osamdesetih, iznoseći pred slušaoca Estberijeve poglede na život i stradanja američkih Indijanaca-domorodaca, kao i budističke teorije o zavodljivosti poroka danas dostupnih na svakom koraku. Tu su, naravno, i uobičajene rokerske opservacije o ljubavi, veri, misticizmu i smrti, (balade „Life – Death“ i „Elemental Light“), kao i društveno angažovane poruke u kojima je centralna tema narastajuće nezadovoljstvo mladih okruženjem u kojem žive („For the Animals“). Vredi spomenuti i omaž Džimu Morisonu („A Pale Horse“), koji svakako zvuči bolje od od svega što je Estberi svojevremeno uradio sa Rejom Manzarekom i Robijem Krigerom u (nesrećno nazvanom) bendu The Doors of the 21st Century.

Da zaključimo, „Choice of Weapon“ – i pored činjenice da ne sadrži hitove kalibra „Fire Woman“ ili „Love Removal Machine“ – apsolutno zaslužuje pažnju, a da je bend ovaj put odabrao pravo oružje svedoči i podatak da se sedam dana nakon izlaska album u Engleskoj popeo na prvo mesto rok liste. Lepa vest i za bend i za fanove, a kakvu će artiljeriju Estberi i Dafi dovući u Beograd – videćemo uskoro.

Ocena: 7/10