Poslednja rokenrol generacija

Na promociji su čak bili i ambasadori Velike Britanije i Kanade, Majkl Devenport i Roman Vaščuk.

• Retko kada se na jednom mestu okupi toliko poznatog sveta kao što je bilo na vašoj promociji. Kako je bilo svirati pred takvom publikom?

Rade: Teško, jer to je najstroža publika pred koju možete izaći. Ali baš zato je bilo i inspirativno. I uspeli smo, bili smo obasuti pohvalama posle svirke.

Ivan: Mi smo celog života uglavnom bili okrenuti stranoj sceni, ali je svakako i ovde bilo ljudi uz čiju muziku smo odrastali i koja nas je vaspitala. I neki od tih ljudi bili su u publici na našoj promociji. To je publika koja nije laka na komplimentima i aplauzima, naprotiv. A mi smo zaista dobili puno i jednog i drugog. Nismo tonski snimali svirku, imamo samo zvuk iz kamere, to je, po definiciji, „tanak“ zvuk, ali i tu se čuju aplauzi. Naravno, ne onako snažno kao što je bilo na promociji, ali se čuje sasvim dovoljno. Ljudi su bili oduševljeni, zaista su bile salve aplauza, kao što su, uostalom, napisali i novinari koji su bili tamo. I posle promocije smo dobili jako ozbiljne komplimente.

• Šta je bio najveći kompliment?

Rade: Meni je svakako značilo to što su me ljudi hvalili kao pevača, jer sam sebe donedavno doživljavao isključivo kao gitaristu. Strašno mi je značilo što mi je, recimo, Vlatko Stefanovski hvalio pevanje, a naravno bilo mi je i puno srce kad me je hvalio kao gitaristu. Kao klinac sam skidao, ili bar pokušavao da skinem njegovo sviranje, a sad sam od njega čuo sve najlepše o sopstvenom sviranju.

Ivan: Stvarno je bilo toliko komplimenata da je teško izabrati, ali meni je bilo jako interesantno to što se naša muzika, koja najviše pripada nekoj tradicionalnoj rok školi, strašno dopala braći Teofilović koji pevaju etno. Žanrovski gledano, od svih ljudi koji su bili na promociji, oni su najdalje od nas. A posle promocije su mi obojica rekli: „Ubedili ste nas posle prvog minuta.“

• Čime ste ih ubedili?

Filip: Energijom, naše najjače oružje je energija. Kad smo u studiju, obraćamo pažnju na preciznost, na zanatsku stranu toga što radimo, mada je i tada naglasak na energiji. A kada smo na bini, onda se pogotovo trudimo da emitujemo energiju.

Rade: Mislim da smo ljude na promociji ubedili svirajući tako da se vidi naše sopstveno uverenje u to što radimo. To je, u stvari, ta energija koju Filip pominje.

• Koja je svrha bavljenja rokenrolom u zemlji u kojoj vladaju plitki pop tonovi ili narodnjaci?

Ivan: Rokenrol više ne vlada ni u jednoj zemlji, pa po toj logici nigde nema smisla svirati ga. Ali on nije namenjen ovoj ili onoj naciji, nego pojedincima zdrave pameti i dobrog ukusa, a takvih ljudi ima svuda. Tačno je da je rokenrol na svim stranama sveta postao muzika manjine, mada je, naravno, zadržao prirodnu težnju da se obrati velikom broju ljudi, da bude široko prepoznat. Ali to što je postao muzika manjine ne znači da nema dovoljno ljudi koji ga slušaju. Ima ih, čak i u zemlji poput Srbije. Ipak ovde postoji višedecenijska tradicija kada je reč o rokenrolu i ipak je Beograd osamdesetih bio jedan od najinteresantnijih svetskih centara te vrste. Taj duh ne može tek tako da potpuno nestane. On jeste marginalizovan, ali nije umro.

• Nije nestao, međutim ima li budućnosti?

Ivan: Ima je, mada nije naročito svetla. Rokenrol je uvek živeo od ljubavi mlade publike, klinaca. Sada ga klinci više ne slušaju. Naši roditelji su ga slušali, mi smo ga slušali, ali generacija koja dolazi iza nas već sluša nešto drugo. Mi smo poslednja generacija koja je slušala samo Stonse ili AC/DC. Klinci danas, ako uopšte slušaju rokenrol, rade to do ponoći, a u ponoć se popnu na stolove i igraju uz Cecu. To je estetika šizofrenije.

Rade: Nama je pre svega važno da se mi dobro osećamo. To nam je od početka bio najvažniji motiv. Naravno, znači nam svaki čovek koji se prepozna u našem senzibilitetu i energiji, ali mi ne sviramo zato što mislimo da moramo stići do punih stadiona, nego zato što hoćemo da napunimo sopstvene duše.

Filip: Mada bi idealno bilo da punimo svoje duše na punim stadionima (smeh).