Trava, seks i vatreni poljupci

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Kao kćerci poznatog kantri pevača i glumca Bilija Reja Sajrusa, Majli su mnoga vrata još u detinjstvu bila širom otvorena, pa je tako nakon nezapaženih uloga u seriji „Doc“ i filmu „Big Fish“ dobila priliku da zajedno sa ocem zaigra u Diznijevoj seriji „Hannah Montana“ (2006) koja je od nje ekspresno napravila tinejdžersku zvezdu. Već nakon prve sezone osvojila je „Teen Choice“ i „Kids' Choice“ nagrade za najbolju glumicu, što je uspela da ponovi još nekoliko puta narednih godina, pa su menadžeri kuća „Disney Records“ i „Hollywood Records“ došli na (ne baš originalnu) ideju da novopridošlu slavu mlade zvezde dodatno unovče lansiranjem njene pevačke karijere. Prva dva albuma „Meet Miley Cyrus“ (2007) i „Breakout“ (2008) donela su – pored melodija iz same serije – i originalne kompozicije šesnaestogodišnjeg „čuda od deteta“ koje je tinejdžerski pop, dominantan naročito na prvom albumu, stidljivo pokušavalo da zameni pop-rok pesmama o odrastanju i prevazilaženju raskida koji i u tim godinama znaju da budu prilično bolni.

Kao što to već biva u Americi, njen bankovni konto (kao i onaj njenih „mentora“) počeo je ubrzano da se puni, menadžeri i producenti pritiskali su svoju „zlatnu koku“ da snese još sličnih jaja, a ona je maštala o nezavisnosti i bekstvu od imidža „slatke i fine devojčice“ koji ju je proslavio širom planete. Promene je, istovremeno, želela i na muzičkom planu, one koje bi pokazale da je odrasla i postala zrela osoba, pa je „Can't Be Tamed“ (2010) doneo – protivno želji izdavača – dens-pop pesme kojima je, pak, nedostajala koherentnost i emotivna dubina, a kritici se nije dopalo ni to što joj je glas softverski „peglan“. Tako se prvi pravi pokušaj Sajrusove da „položi maturu“ završio poprilično razočaravajuće, pa je pala odluka da se pređe na „Plan B“ čija je osnova ideja bila ova: ako mi već ne daju da pobegnem od njih (studija Dizni), e, vala, ću ih naterati da oni pobegnu od mene!

I tako, jedan za drugim ređali su se ekscesi (iliti modernim jezikom rečeno „kontroverzni momenti“) koji su iznova i iznova šokirali puritansku javnost i terali brižne mame da kćerkama gase televizore kada se na njima pojavi Majli: od javnog konzumiranja psihoaktivne biljke salvie (nedugo nakon proslavljenog 18. rođendana) i priznanja da jednako uživa i u pušenju marihuane, preko skidanja za magazin „V“ 2013. i „tverkovanja“ (simuliranja seksa) sa Robinom Tikijem, do otkrića da je „beskućnik“ koga je 2014. poslala da primi muzičku nagradu u njeno ime opasan kriminalac i prepucavanja sa Niki Minaž na nedavno održanoj dodeli MTV nagrada, Sajrusova je posvećeno radila na održavanju svog novog IDGAF (I Don't Give A Fuck) imidža kojem je u potpunosti podredila i svoju muzičku karijeru. U tom smislu se kao svojevrstan eksces može posmatrati i njen peti studijski album „Miley Cyrus & Her Dead Petz“ koji se na internetu pojavio (za besplatno preuzimanje) tokom pomenute MTV svečanosti 30. avgusta kada je Majli i premijerno izvela pesmu „Dooo It!“.

Nastao u saradnji sa članovima benda Flaming Lips (koji su joj na ovaj način uzvratili uslugu – Majli je pevala na njihovoj verziji albuma „Sgt. Pepper“ prošle godine), „Petz“ donosi čak 23 pesme ukupnog trajanja 92 minuta čiji se sadržaj, u najkraćim crtama, može opisati ovako: red priče o seksu (uz obilato korišćenje reči „fuck“), pa red priče o pušenju trave, pa novi red priče o seksu (da budemo precizniji, o sisanju bradavica: „Your lips get me so wet, While I'm singing all the verses from the Tibetan Book of the Dead!“ iz „Milky Milky Milk“), pa – iznenađujuće – još jedan red priče o fantastičnim efektima konzumiranja marihuane, pa malo samozadovoljnog EPP-a („The only laws I obey are the ones I'm makin' for myself“ iz „Slab Of Butter“) za kojim sledi tugovanje za uginulim psom („Floyd Song“) i uginulom ribicom („Pablow the Blowfish“) i, naravno, novi krug seksa, trave i psovki. I sve to praćeno muzičkom podlogom koja predstavlja čudnu smešu disko-popa („Bang Me Box“), robo-fanka („I'm so Drunk“), psiho-popa („Karen Don't Be Sad“, „Space Boots“), uvrnutog folk-popa („Something About Space Dude“), hip-hopa („BB Talk“) i još mnogo toga drugog inspirisanog estetikom alt-rok psihodeličara iz Oklahoma Sitija (kako su već primetili kritičari, mnoge pesme su bez problema mogle da završe i na albumu Flaming Lipsa).

Majlin glavni pokretački motiv je, nažalost, još jednom bio slanje poruke „nema više 'nice little girl', tu je sada nadrndani 'motherfucker'“, što je praksa s kojom bi, jednom za svagda, trebalo da prestane – znamo da se Hana Montana preselila u večna lovišta i ne treba nam novih dokaza za to. Umesto „budalesanja“ i proizvodnje skandala Sajrusova bi trebalo da radi na unapređenju kompozitorskih veština (talenta, nesporno, ima) i usavršavanju i očuvanju vokala zbog čestog konzumiranja trave počinje polako, ali sigurno da evoluira u pravcu Lane Del Rej (poslušati „Cyrus Skies“).

A nije da Majli nije svesna svojih problema: u suprotnom se na „Petz“ ne bi našle ispovedničke „I Get So Scared“ i „Fuckin Fucked Up“, niti bi se završna balada „Twinkle Song“ okončavala stihovima „What does it all mean?“ Da, to je zaista ozbiljno pitanje nad kojim bi morala da se dobro zamisli.

Ocena: 5/10