U metalu je istina

Pošto su svi prethodni „fini“ pokušaji doživeli fijasko, Marti preduzima drastične mere: na sebe navlači anti-radijacijski skafander koji je doneo iz 1985, usnulom ocu stavlja slušalice od vokmena na uši i, stojeći na ivici kreveta, sa kasete pušta „vrišteću“ gitarsku solažu koja mladog Džordža dovodi skoro na ivicu ludila. „Moje ime je Dart Vejder i ako sutra ne pozoveš Lorejn – spržiću ti mozak!“, čuje se izobličeni glas iz slušalica, onda sledi još malo „vanzemaljskih“ rifova i Džordžovih urlika i – Lorejn je na igranku otišla sa budućim mužem. Pretpostavljam da ste se već setili (ili pogodili) šta je pisalo na omotu kasete koja je Martiju te daleke 1955. godine spasila život – Van Halen.

Da muzika ovog benda zaista može da ošteti mozak, živi dokaz je niko drugi do njegov osnivač i jedan od najvećih gitarskih virtuoza svih vremena – Edi Van Hejlen. Po svedočenjima pevača Semija Hagara (objavljenim u autobiografskoj knjizi „Red: My Uncensored Life in Rock“), koji se nakon decenije izgnanstva u bend vratio 2004. (zbog novca, naravno), Edi se pre 7-8 godina ponašao potpuno neuračunljivo i usput je izgledao kao avet – mršav, masne umršene kose, bez većine zuba i trećine jezika koju su mu zbog kancera uklonili hirurzi. Bio je ubeđen da je rak dobio jer je trzalicu držao u ustima dok je svirao prstima(!), pa cigaru nije gasio iako su mu lekari pušenje striktno zabranili. Još uvek je živeo u ogromnoj kući koju je kupio osamdesetih, ali je spavao na podu kuhinje, okružen gomilama praznih flaša koje su mu noću, uz glodare i insekte, predstavljale jedino društvo. Gore od njegovog stanja bilo je samo njegovo muziciranje, pa su mu – veli Hagar – bila potrebna puna dva meseca da snimi gitarske deonice za tri nove pesme. Ediju iz najboljih dana bi za isti posao bila dovoljna tek dva sata.

Nakon turneje tokom koje se Hagar zarekao da više nikad neće imati posla sa klanom Van Hejlen (da ne zaboravimo, bubnjar grupe je rođeni brat Aleks) i tokom koje Edi nije uspeo da valjano odsvira nijedan solo, šut-kartu je dobio i originalni basista Majk Entoni, a na njegovo mesto je došao Edijev petnaestogodišnji sin Volfgang (da, ti muzičari baš znaju da daju inspirativna imena svojoj deci!). Porodična manufaktura je zahvaljujući destruktivnom Edijevom ponašanju (otpustio je sve dugogodišnje saradnike i muzičke tehničare) ubrzo došla na ivicu opstanka, a onda se neko iz klana setio da bi mogli da pozovu originalnog pevača Dejvida Li Rota kome tada, takođe, nisu cvetale ruže. S obzirom na to da je između Van Hejlenovih i Dejvida palo puno teških reči proteklih decenija, prvo su morale da budu zakopane sve ratne sekire, a onda je bend 2011. počeo rad na dvanaestom studijskom albumu „A Different Kind Of Truth“ – prvom sa Dejvidom nakon 1984. i prvom nakon „Van Halen III“ iz daleke 1998. koji je otpevao Geri Čeroun.

Iako su članovi benda detalje sa snimanja krili od javnosti, saznalo se da Edi i Dejvid ne rade na novim kompozicijama, već da prerađuju rane demo snimke pesama koje, iz raznih razloga, nisu postale deo zvanične diskografije. Neke od njih, „Bullethead“ i „Big River“, bend je izvodio na koncertima sedamdesetih (ova druga se tada zvala „Big Trouble“), ali su na „Truth“ i one značajno promenjene (recimo, stihovi u „Bullethead“ nisu više isti). Objavljivanje prvog singla „Tattoo“ (sedamdesetih se zvao „Down in Flames“) u januaru 2012. fanove Van Hejlena je podelilo na one koji su ga „pljuvali“ (uglavnom obožavaoci Hagarove ere) i one koji su bili oduševljeni samom činjenicom da je veliki lajavac Li Rot ponovo na „mestu zločina“. U suštini, „Tattoo“ ne zvuči loše jer poseduje sve elemente klasične VH pesme (tu je i solo koji bi Džordža Mekflaja isterao iz pameti), ali su nešto sporiji ritam i pop senzibilitet melodije zabrinuli sve poštovaoce benda koji su se nadali da će album biti energičan i pun žestokih rifova. I izbor pop producenta Džona Šenksa (radio sa Hilari Daf, Ešli Simpson i Keli Klarkson) činio se, u najmanju ruku, čudnim, mada ni prosek godina glavnih protagonista (ne računajući sina Vulfija) nije obećavao hevi svirku „kao iz osamdesetih“.

Međutim, „A Different Kind Of Truth“ je svojim kvalitetom iznenadio potpisnika ovih redova, koji je smatrao da su glancanje i prepravljanje starih demo snimaka ništa drugo do traženje povoda da se pođe na još jednu turneju (gde se i može nešto zaraditi). Van Halen nisu „otaljali“ posao; naprotiv, snimili su pristojan album kojeg se neće stideti kada (i ako) jednog dana odu u metalsku penziju. To se posebno odnosi na Edija, čije muziciranje u par pesama („Big River“, „You And Your Blues“ i „Beats Workin´“) jasno demonstrira zašto se na Rolingstonovoj listi najuticajnijih gitarista on nalazi na visokom osmom mestu. Da li i dalje spava na kuhinjskom podu saznaćemo od Li Rota za par godina, a kada krenu koncerti videćemo i da li je u stanju da ponovi sve što je na „Truth“ odsvirao. Ali, da se (muzički) vratio iz mrtvih – vratio se.

Uz pomenute, trebalo bi izdvojiti i adrenalinsku „She’s The Woman“ (verovatno sledeći singl) i strukturno neobičnu, ali veoma melodičnu „As Is“ koja donosi još jedan ubitačno brz i precizan Edijev solo. Pažnju skreće i „ajronmejdenska“ numera „China Town“ na kojoj Volfgang (potpomognut čičom Aleksom) svojim umećem demantuje dušebrižnike koji su tvrdili da je on slaba karika benda, mada sumnjičavce verovatno niko neće ubediti da je bas deonice odsvirao on, a ne tata Edi. Dejvida glas i dalje dobro služi (za razliku od kose), kao i „lucidnost“ kada je pisanje stihova u pitanju. Tako su, verovatno, jedino njemu jasne poruke tipa „Headless body in a topless bar“ ili „I wanna be your knight in shining pickup truck“, kao i filozofski aspekti misli „ If you wanna be a monk, you gotta cook a lot of rice!“ Ali, i to je jedan od prepoznatljivih i voljenih Van Halen „začina“ koji je doprineo da ovaj bend, u vreme kad je Li Rot prvi put držao mikrofon, pa i danas, mnogi oponašaju (i kod nas su „padale zvijezde“, sećate se?)

Iako neki budući putnici kroz vreme neće nositi „Truth“ sa sobom, ovaj album je vredan pažnje, ako ni zbog čega drugog onda zbog činjenice da je ozvaničio diskografski povratak bogova hevi metala koji su nam, ipak, nedostajali svih ovih godina. Jer, jedino bogovi znaju pravu istinu, zar ne?