Vrhunski Bon Džovi spektakl

Pošto smo u Zagreb stigli na sam dan koncerta (8. jun) nismo bili u prilici da atmosferu na stadionu uporedimo sa onom na zagrebačkom Hipodromu 5. juna na kome se sličnim temama (ali na nešto drugačiji način) bavio i visoki gost iz Vatikana, ali se – bez velike dileme – o onome što smo videli može doneti samo jedan sud: vera fanova u „bogove iz Nju Džersija“ je apsolutno nepokolebljiva! Potpisnik ovih redova nikada nije bio veliki poštovalac lepuškastih „soft metalaca“ sa natapiranim frizurama (sećate li se „evropskog odgovora“ na Bon Džovi, tragikomičnih Europe?), ali kad nečija karijera traje bez velikih oscilacija skoro trideset godina (što ovde jeste slučaj) to se mora poštovati. A kako drugačije iskazati poštovanje nego odlaskom na koncert takvog benda? Pri tom, ovo nije bio bilo koji, već prvi ovogodišnji stadionski koncert na evropskom delu „The Circle“ turneje koja je počela u Americi još 11. februara 2010. Interesantno je da je za „the kickoff“ izabrana baš Hrvatska a ne neka od zemalja Evropske unije, jer je, možda, bend pre nastupa pred „zahtevnijom“ zapadnom publikom i kritikom želeo da proveri kako funkcioniše sofisticirana oprema i veoma komplikovana logistika. Naš je utisak da je sve radilo „ko švajcarski sat“ i da se bend uopšte nije štedeo, tako da su svi koji su odlučili da Bon Džovi pogledaju baš u Zagrebu dobili ono što su i želeli: vrhunski rok spektakl.

Spisak pesama koje su izveli sadržao je sve najveće hitove benda, od uvodnih „Born to Be My Baby“ i „You Give Love a Bad Name“, preko „Bad Medicine“, „Bad of Roses“ i „Lay Your Hands on Me“ do „Wanted Dead Or Alive“ u bisu i velikog finala sa „Livin’ on a Prayer“. U srednjem delu koncerta bend je sa ogromne bine sišao u publiku i priredio mali „unplugged“ šou tokom koga su četiri originalna člana (Bon Džovi i Sambora na akustičnim gitarama, Tores na udaraljkama a Brajan sa harmonikom) izvela „I’ll Be There For You“ i ranije retko sviranu „Someday I’ll Be Saturday Night“. Bend su pratila i dva „pridružena“ muzičara, basista i gitarista, pri čemu se potonji istakao i svojim vokalnim sposobnostima kada je sa Džonom tokom „Bad Medicine – Pretty Woman“ sjajno oponašao vokal Roja Orbisona.

Šta reći na kraju? Posle U2 na istom mestu (dve godine ranije) još jedno veliko ime je pokazalo da je zasluženo tu gde se trenutno nalazi: na samom vrhu. Nažalost, Beograd je ponovo zaobišla jedna velika rok predstava, a svi koji bi hteli da se uvere u upravo iznesene tvrdnje o njenom kvalitetu bi obavezno trebalo da se upute ka Bukureštu 10. jula. Ili ka Istanbulu dva dana ranije.

Praše kao osamnaestogodišnjaci

I najsitniji detalji koncerta su mogli biti praćeni i uočeni na džinovskom paraboličnom LED ekranu iza leđa benda, kao npr. da je tekstove nekih pesama Džon čitao sa monitora, da su Samborino i Toresovo lice i vrat prekriveni borama (pri čemu se Riči sve vreme sakrivao iza naočara za sunce i šešira) kao i da je Džonovo lice glatko kao … znate već šta. Očigledno je da se pevač podvrgao nekim „tretmanima“ da bi zadržao status seks simbola, ali ono što je mnogo važnije od toga je činjenica da mu je glas i dalje jednako moćan i uzbudljiv kao na početku karijere. Trošiti reči da bi se dočaralo da bend „praši“ kao da ga čine osamnaestogodišnjaci a ne ljudi u šestoj deceniji života, zaista je nepotrebno.