Želim Gremi

Šta je to u muzici što vas konkretno tera napred?

– Taj momenat na bini… Najpre je tu ona strast koju osetite kada vas privuče neki instrument, onda borba kada pokušavaš da se probiješ i to je ono što te tera da ideš dalje kada nastupe neke teške situacije, sledi uvežbavanje benda i sjajan trenutak kada uvidiš da te oni slušaju i razumeju šta tražiš. Ali, sve to je zanemarljivo kada se poredi sa magijom koja se dešava na bini. To je zaista jedan neverovatan momenat, ako bend dobro radi, ako publika zrači energijom onda je i ti njima šalješ nazad. To su trenuci koji se ne dešavaju na svakom koncertu, ali kada se dogode to je bez svake sumnje nešto najlepše na svetu, bar za mene. Strast za nastupom na bini, strast da pružiš najbolji mogući koncert, da iznenadiš nekim novim stvarima… Mnogo godina sam provela radeći to nekako naučeno, razmišljala sam kako izgledam na bini, da li sam lepa, da li se dovoljno smejem. U poslednje vreme ne razmišljam o tome. Jednostavno me samo obuzme energija.

Da li takvi osećaji stvaraju i neku vrstu zavisnosti?

– Definitivno, jer stalno težiš tome. I uvek je u suštini veliko razočaranje ako se ne desi. Puno faktora mora da se poklopi da bi koncert bio poseban za sve. Ako koncert nije bio dobar – nemoj da mi prilaziš. Krenu misli: nisam ništa i to što radim je ništa i promašaj. Ukoliko je dobar onda se događa druga krajnost. Ti posebni momenti… Zbog njih je vredno baviti se ovim poslom.

Mnoge vaše kolege tvrde da muzika nije posao i da nema tu vrstu opterećenja, da je to čista strast. Je l’ i vi razmišljate u tom stilu?

– Meni je zanimljivo da na neki način sve ovo posmatram i sa biznis strane. Kada sam počinjala, zaista nisam ni pomišljala da ću doći do tog stadijuma. Na počecima razmišljaš – ja sam muzičarka, ma sviraću i džabe. Lepo je, međutim, kad dosegneš profesionalni nivo i kada su svi oko tebe takvi. To što obezbeđuješ svakom članu benda dobar život upravo onim što radiš, izdavačkoj kući, produkciji festivala je naravno velika odgovornost. Moj bend svira oko 150 koncerta godišnje, ja sam „bos“ i odlučujem o svemu. Ja kad neću da sviram, znači – ne svira se. Profesionalni deo muzike ne mora da bude negativan, to je dobra stvar, jer si na određenom nivou i što je najbitnije sve stvari su u tvojim rukama. Ova muzika koju ja sviram, bluz i džez, možeš da živiš od toga, ali nisi umešan u neke velike produkcije gde te niko ništa ne pita. Kod mene se zna kada hoću da imam odmor, kada hoću slobodan dan, kada hoću da radim malo više, a kada ne.

Ta sloboda koju ste uspeli da zadržite svakako vam je velika lična satisfakcija?

– Jeste velika satisfakcija, ali i veliki teret. Razmišljaš o svemu i moraš sve to da održiš. Ja sam sebi najveći kritičar. Tako i dalje nisam napravila album koji mogu uvek da slušam. Možda ga i nikad ne napravim. Ali dok god ja imam u glavi da to nije najbolje što mogu da izdam – nije mi bitno šta drugi kažu. Da li su dobre kritike, ili su loše… Od loše kritike uzmem samo 50 odsto. A dobra kritika, samo je ja mogu dati. Uvek hoću da sve bude bolje.

Zvučite kao beskompromisna osoba, koja ne pristaje na ustupke. Da li ste kada je muzika u pitanju oduvek takvi ili je to nešto što se stiče s godinama, s uspehom koji dođe?

– U početku moraš da pristaješ na kompromise. Bilo je teško, jer sam gitarista iz Srbije, još pri tom žena gitarista. Kada sam došla u Ameriku želela sam da prođem sve manje koncerte da bih stigla do festivala na kojima su mediji uključeni. Uvek bih radije svirala koncert za manje para ali da su tamo mediji, nego koncert za veliku lovu koji će proći nazapaženo. Agenti kojima su bitne samo cifre često su govorili „ostani u Evropi tu te već znaju“, ali ne, htela sam u Ameriku jer se tamo pravi ime. Ta moja odluka se ispostavila kao dobra.

U kojoj meri priznanja, nominacija za „Handy Award“, treće mesto Bilbord bluz liste, sviranja na prestižnim festivalima s legendama bluza, hrane vašu sujetu i koliko je teško obuzdati ego kada vam se sve to desi?

– Nemam taj problem, jer uvek imam još gomilu stvari koje bih želela da uradim, koje bih želela da odsviram. Kada se desi nešto fantastično to je već iza mene i odmah gledamo šta ćemo sledeće. Naravno, uživam u svemu tome, ali ne ostajem u tom momentu. Uvek želim da odsviram nešto što je Ana Popović, a ne kopija nekog drugog. To mi je najvažnije.

Kažu uspeh menja. Je l’ vas promenio?

– Mislim da sam i dalje ta ista osoba. Meni je dalje najbitniji privatan život i da ne propustim te jednostavne stvari. Muzičari mi često kažu da bi voleli da sviraju 250 koncerta godišnje… To nije moj stil života, muzičari i često zaborave da žive normalnim stilom. Treba se truditi da zadržiš te neke uobičajene svakodnevne situacije. Meni je važno da imam vremena za prijatelje, porodicu, da se pojavljujem na rođendanima. Više puta se desilo da ne bukiram koncert jer baš tada imam važan rođendan, ili se baš tada dešava nešto bitno mojim ljudima. Fantastičan je osećaj da mogu tako da se ponašam, da mogu da uzmem slobodan dan, da provedem vreme sa mojim sinom.

U karijeri već imate dosta zapaženih momenata. Ipak, šta je to što biste vi lično voleli da vam obeleži karijeru?

– Gremi, definitivno. To bi bilo lepo, ali ne po svaku cenu. Neću da budem neko ko će reći da je sve žrtvovao za posao, muziku. Probaćemo, ako može – može. Ako ne… Šta da se radi.

Planeta je naš podijum

I vi ste primer muzičara koji je morao da uspe u inostranstvu da bi u svojoj zemlji bio cenjen. Kako to objašnjavate?

– Nije to slučaj samo u Srbiji. Tako je svuda u svetu. Bendovi iz Los Anđelesa u svom rodnom gradu sviraju u malim klubovima, a gde god odu dalje su velike zvezde. Ista stvar je u Holandiji, gde živim. Mene smatraju i za građanina Amsterdama i ja tamo ne sviram zato što bismo svirali samo male koncerte. Cela planeta je naš podijum, naša bina. Ali, Beograd je emotivno mesto za mene, personalno. Kada ovde sviram, vajb je poseban – istakla je Ana Popović.