Foto: Aleksandar Angelovski– Burnout je stanje mentalne, emocionalne i fizičke iscrpljenosti, prouzrokovano dugotrajnim i intenzivnim stresom zbog koga osoba oseća da ne može da izađe na kraj sa konstantnim, namentnutim zahtevima koji je dovode do osećanja bespomoćnosti, bezvoljnosti, ozlojeđenosti i na kraju, do potpune iscrpljenosti – to kaže umetnica Dea Džanković ukazujući na problema sa kojima se ljudi u modernom društvu suočavaju.
Ona će tim povodom održati Burn/Out performans, u vidu kolektivnog vrištanja žena u Beogradu.
Performans će biti izveden 7. maja u 15 časova kod spomenika Stefanu Nemanji, ispred platoa Skupštine i ispred Fakulteta likovnih umetnosti, a umetnica na ovaj način upućuje otvoren poziv svim ženama koje žele da učestvuju u vrištanju u javnim prostorima prestonice.
Zainteresovane sugrađanke se za učešće mogu prijaviti ovde.
– Sagorevanje nam se dešava kao posledica ritma života koji nam je nametnut, i očekivanja koje svaki pojedinac mora da ispuni da bi opstao u društvu. Uticaj moderne tehnologije nas je uprkos originalnoj koncepciji „velikog oslobodioca vremena i podrške naše svakodnevnice“, ironično „porobio“. Protivprirodno je ono što očekujemo od naših tela i umova na svakodnevnom nivou, bez dovoljnog vremena da zapravo isprocesuiramo kroz šta prolazimo – zapaža Dea za Danas.
Prema njenim rečima, u nama se taloži tenzija, anksioznost i stres sa kojima nemamo vremena da se suočimo, dok ne dođemo u situaciju da moramo, a tada uglavnom bude kasno.
– Pre malo više od dve godine prošla sam kroz burnout. Pamtim ga kao jedno od najstrašnijih iskustava u životu, a ove godine sam se opet opasno približila ka ponavljanju istog. To stanje u alarmantnom porastu viđam svuda oko sebe. Zato se performans bavi pošasti sa kojom se skoro pa svi suočavamo usled svega što prolazimo – od pandemije, geopolitičke situacije, političke situacije u našoj državi, istupanja žena u razotkrivanju užasa koje doživljavaju u svim sferama društva i različitim institucijama, sve većom nemogućnošću za „sigurnom“ egzistencijom… – objašnjava Džanković.
Upitana zašto je poziv za učešće upućen samo ženama, kada i muškarci mogu da „izgore“, Džanković kaže da osećaj može biti blizak ženama i muškarcima, ali ne zna da li ga oba pola proživljavaju u istoj meri.
– Nisam ovim performansom nužno želela da nepravedno izostavim muški pol, već da iskreno ukažem na nešto što dolazi iz proživljenog iskustva. Žene su daleko više izloženije stresu koji rezultira od strane društvenih pritisaka, psiho – fizičke eksploatacije, i svim formama institucionalnog nasilja nego muškarci. Od nas se uvek očekivalo više, i ta očekivanja su samo porasla, srazmerno sa stopom stigmatizacije i osude od strane društva, iako bi trebalo da je suprotno – smatra ona.
Lokacije na kojima se performans održava za umetnicu „apsolutno predstavljaju primere centrara moći i izvora frustracije“.
https://www.danas.rs/kultura/za-vristanje-u-beogradu-prijavilo-se-oko-100-zena-umetnica-objasnjava-kako-je-dosla-na-ideju-i-zasto-je-izabrala-bas-ove-tri-lokacije/
Kako kaže, da se ovaj performans izvodi na drugoj lokaciji, recimo negde u prirodi, poprimio bi potpuno drugu kontotaciju i dimenziju od onoga što želi da postigne.
Umetnica dodaje i to da život u stanju suspendovanog straha uzima danak na psihu, hteli mi to ili ne, jer se osoba oseća nemoćno naspram izvora frustracije. Najstrašnija stvar je, smatra ona, što se pojedinac oseća izolovano, a nije.
– Jeste na nama da menjamo aspekte društa koje nas kolektivno ugrožava, ali prvo treba premostiti taj jaz između „ja“ i „mi“. Ne želim da se pretvaram da imam rešenje za ovu pojavu. Ali, da bismo bilo šta promenili, potrebno je da ukažemo da problem postoji, da otvoreno pričamo o tome, a da se sve ne zaustavi na tome, već se direktno konfrontirati sa istim – kaže Džanković i dodaje da performansom želi da napravi platformu za otvoreni diskurs kako bi ukazala da postoji podrška za oni koji je potraže. Ona želi da pokaže i to koliko je važno „dati svoj glas“, čak i kada ne deluje tako.
– Više od svega, ovakva vrsta performansa pojedincu daje prostor za jedan apsolutno primordijalni iskaz nezadovoljstva i treba da služi kao svojevrsna katarza – zaključuje Dea Džanković.
Lažno rešenje na kolektivnu „sagorelost“
„Postoji diskurs o ovoj pojavi u poslednjih par godina, gde se kao „rešenje“ nažalost nametnulo ono što nazivam „consumer self care & mindfulness“ žvakom. Marketinška mašina se ustremila da od nas napravi ljude koji meditiraju, rade jogu i pale štapiće u helankama određenog brenda i paketom bezbrojnih proizvoda koji idu uz to, sa krajnjim ciljem naravno opet da poveća našu produktivnost. Jer produktivnost je kupovna moć“, zapaža umetnica.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
