Sineasta iz predgrađa 1Foto: EPA-EFE/ CANNES FILM FESTIVAL

Može se reći da je i 72. festival otvoren blještavo, glamurozno, sjajno i glasno, uz povike oduševljene publike, zujanje kamera i fotoaparata.

A onda je konačno došao trenutak da se događaji sa Kroazete i stepenica presele na filmsko platno. Filmovi na otvaranju su bar do sada uglavnom bili pitki, dopadljivi i popularni. Ovoga puta, sam naziv je već delovao zastrašujuće – „Mrtvi ne umiru“. No, znajući da ga je potpisao DŽim DŽarmuš, enfant terrible američkog filma, moglo se očekivati da će to biti nešto duhovito i otkačeno i, istovremeno, crno i skoro beznadežno, što je neka konstanta u njegovom delu.

No i pored paklenog naziva i plakata, glumačke ekipe za onesvestiti se – Bil Marej, Tilda Svinton, Kloe Sevinji, Adam Drajver i dr. i sa takvim majstorom kao što je DŽarmuš na čelu ekipe, rezultat nije na nivou očekivanog. Čak je daleko od toga.

Ovaj 66-godišnji Amerikanac, prepoznatljiv po svojoj sedoj grivi, crnim naočarima i odeći i po svom originalnom, nekonvencionalnom, osobitom i otkačenom filmskom rukopisu i stilu, stigao je ovoga puta u Kan sa veoma bizarnom storijom. Tako džarmuševskom!

O jednom malom mirnom američkom gradiću – Centrville, u kome se odjednom dešavaju nesvakidašnje, neobične stvari. Dnevna svetlost je nepredvidiva i pojavljuje se u najrazličitije vreme. Mesec je, pak, stalno tu, što ima za posledicu da su životinje uznemirene i da reaguju veoma čudno.

Stanovništvo je napeto, a naučnici su zabrinuti zbog ovog fenomena. Ali niko, baš niko ne može da predvidi najčudniji događaj koji će zadesiti ovo malo mesto – mrtvaci izlaze iz svojih grobova i počinju divljački da napadaju žive, kako bi se nahranili, transformišući ih tako u zombije… Tako počinje borba za preživljavanje…

Naravno, dobro realizovan i besprekorno interpretiran, često zabavan i duhovit, film se nažalost gubi u svojim kontradikcijama i brojnim ambicijama. Može se reći da je to i komedija i film o zombijima, i SF i politička basna, da bi na kraju rezultat bio – delo bez ukusa i smisla. Dosadno i razvučeno.

Sa pretenzijom da nas zaplaši – ali manje sa zombijima, a više sa apokaliptičnom slikom planete – klimatskom krizom, apatijom i konzumerizmom, nacionalizmima, itd. Politički zombi film ili tragikomična farsa? Šta god da je, to sigurno nije veliki DŽarmuš.

Za razliku od DŽarmušovog fiktivnog sveta, Lađ Li je isključivo okupiran stvarnošću. I to životom zaboravljenih, napuštenih, siromašnih, pa otuda i naziv njegovog filma „Jadnici“. No, to nije jedina razlika među njima. U meri u kojoj je DŽim DŽarmuš slavan i poznat, Lađ Li je tajna za mnoge. I verovatno najveće iznenađenje ovogodišnje selekcije!

Pa ko je zapravo Lađ Li? Francuski reditelj, malijskog porekla, 39-godišnjak, autodidakt. Čovek koji je skoro ceo svoj život proveo u predgrađu Pariza, Bosquets, koje ima 5.400 stanovnika, od čega je 40% nezaposleno, a 33% čine imigranti. Sa 17 godina njegova glavna preokupacija postaje film i sa nekoliko drugara on osniva kolektiv Kourtrajme. Vrlo brzo uzima kameru u ruke. Prvo radi reklamni spot za jednu malijsku organizaciju, a zatim pravi nekoliko dokumentarnih filmova, reportaža i autorskih klipova na socijalne teme koje ga preokupiraju.

On slika stanovnike kvarta koji su takoreći napušteni i zaboravljeni, bedu, nemire, bunt, policijska zlostavljanja. Film o urbanoj pobuni u svom predgrađu snima 2005, nakon smrti dvojice adolescenata u jednoj trafostanici, a sa dokumentarcem „Glasno, snaga reči“ i kratkim filmom „Jadnici“ 2018. definitivno skreće pažnju na sebe. I evo ga sada u Kanu sa dugačkom verzijom iste istinite priče, koja počinje sa hapšenjem jednog mladog čoveka iz njegovog predgrađa. Kamera snima policajca koji nemilosrdno svojim oružjem udara mladog crnca vezanog lisicama.

Zatim se približava drugi policajac koji mu zadaje dva žestoka udarca palicom u glavu… Nakon ankete koja je sprovedena, u izveštaju piše – „reakcija i gestovi policajaca imaju malo veze sa pravilima predviđene tehnike“.

Lađ Li, koji je godinama dolazio u Kan na festival, spavajući u automobilima, na plaži i koji se snalazio da nekako preživi festivalske dane, večeras će se popeti slavnim stepenicama sa svojom ekipom da bi prisustvovao premijeri svog prvog dugometražnog filma. I to u zvaničnoj selekciji festivala! Koji neverovatan uspeh i priznanje za uporan rad, talenat i istrajnost ovog mladog čoveka, sina malijskih imigranata – đubretara i domaćice, koji je uvek bio svestan šta znači živeti u mizernoj i napetoj socijalnoj klimi svog predgrađa.

Ali nikada nije gubio nadu i veru u sebe: „Teško se otvaraju vrata onima koji pripadaju defavorizovanim socijalnim slojevima. I ja sam želeo da pokažem da nije neophodno imati puno para da bi se napravio film. Pored toga, filmski milje se polako otvara i diversifikuje, tako da ćemo uskoro valjda i mi moći da ispričamo nase priče. Suština je u tome što mi je dosta da naše priče pričaju umesto nas!“

U filmskom ateljeu koji je osnovao u svom kvartu, svi su ushićeni njegovim uspehom. „Lađ je neka vrsta mesije. On nam je pokazao da je sve moguće. Činjenica da je čovek Cite-a, siromašnog i zapuštenog predgrađa, koji je postao sineasta u vreme socijalnih nemira, stigao u zvaničnu kansku kompeticiju pored Kena Louča i Terensa Malika neverovatna je i odlučujuća. I to ga čini modelom i uzorom“, kaže jedan od njegovih saradnika.

Kakvo će biti Lađovo ostvarenje saznaćemo večeras kasno na projekciji njegovog filma, ali ono što već znamo je da nikada neće biti takvog oduševljenja i takve publike na Kroazeti, budući da je nekoliko stotina ljudi iz njegovog predgrađa stiglo u Kan da ga pozdravi i podrži!