foto: Fred Mortagne– Mislim da široj populaciji ne bih predstavljao skejt scenu, jer osećam da je to „naša stvar“, ako nisi u njoj – ko te j..e. Nema šta da se tu objašnjava. Zato je i tako čudno što je skejtbording na TV-u i Olimpijadi, to je kao neka sekcija, razdvojena stvar… – primećuje profesionalni skejter Ali Bulala, upitan da neupućenima predstavi scenu.
Legenda skejta iz devedesetih i početka dvehiljaditih, Ali Bulala Srbiju je posetio kao gost ovogodišnjeg skejtersko/umetničkog festivala Samit nesvrstanih, na kome je prikazan dokumentarni film „Ožiljci Ali Bulala“ (The Scars of Ali Boulala), čiji je autor režiser Max Eriksson. Film slika potresnu priču o Alijevoj zapanjujućoj karijeri i tragičnom preokretu – motorskoj nesreći u kojoj je suvozač motora, njegov najbolji prijatelj, nastradao.
Max i Ali za Danas govore o životu, filmu, skejtu, muzici…
Ali, ti si obišao svet nastupajući po raznim mestima dok si vozio skejt, a sada putujete sa filmom, kako ti se čini Samit i skejt scena u Srbiji?
Ali: Skejt scena u Srbiji je veoma dobra, dobro je što imate Samit nesvrstanih, nisam ranije tako nešto viđao, u pitanju je jedinstvena inicijativa… Panel-diskusije su nešto drugačije od uobičajenog, sve ostalo je isto kao i na drugim skejt događajima.
Kad si se prvi put sreo sa skejtom, kako te je pridobio?
Ali: Bili smo na odmoru sa porodicom i moj brat je u stvari bio taj koji je pogurao priču… Gledali smo ljude kako voze skejt u na trgu u Španiji. Onda je moj brat rekao „hoću skejtbord“ i ja sam pomislio, da, hoću i ja. Kući smo se sa putovanja vratili sa po skejtom za obojicu, i počeli da skejtamo…
Kakav je osećaj izvoditi trikove na skejtu, biti u vazduhu sa daskom?
Ali: U početku je jako teško, treba ti puno vremena da savladaš sve što želiš, mnogo vežbe, i, baš zato, kad napokon uspeš da izvedeš trik na skejtu, osećaj je toliko dobar, ali je nemoguće opisati ga.
Trikovi koje si izvodio, poput preskakanja višemetarskih kamenih stepenica, poprilično su vratolomni i većina ljudi se nikada ne bi usudila na tako nešto… Kako savladavaš strah?
Ali: Vizualizacija, most sa pogledom koji deluje spektakularno i jako dobar osećaj zato što ćeš leteti – imaginacija toga nadjača strah, iako, naravno znaš da možeš da se povrediš… Potencijalna nagrada nadjačava strah i strah postaje sekundaran. I u pitanju je potencijalna nagrada, skicirana kalkulacija, ali je tu… A i, na kraju, opasno je i biti živ, tako da koga zabole…Vidim da je moguće i želim to da uradim…
Max: Baš smo razgovarali o tome i sa drugim skejterima i ljudima koji su zagrejani za ekstremne sportove. Kad si u toj vrsti sporta, imaš osećaj sopstvenog tela, vidiš nešto, zamisliš sebe, znaš šta možeš da izvedeš, zamisliš svoje telo kako to izvodi…
Ali: Mozak ti iskalkuliše da je izvodljivo. Onda se zapitaš da li želiš to da uradiš, a naravno da želiš, zato što znaš da je izvodljivo.
Max: To atleta govori, normalni ljudi, kada bi videli onu gomilu stepenika, rekli bi naravno da nije moguće preskočiti ih skejtom, ali neko ko ima atletskih sposobnosti da to izvede i imaginaciju da zamisli, može da progura sebe do te tačke… Niko ti ne daje zlato čak i ako izvedeš trik iz prve, ali to radiš zbog sebe, jer, ako uspeš da sletiš, izgledaće jako kul.
Maxe, kako si došao na ideju za film?
Max: Znao sam Alievu priču, znam kroz šta je sve prošao, da je bio u zatvoru i da se vratio u Švedsku, ali nisam razmatrao da snimim film sve dok slučajno nisam ušetao u bar, u tom momentu nisam znao da ga drže Alijevi roditelji. On je bio unutra i kad sam ga video – shvatio sam – to je film koji moram da napravim.
Nisi skejter, ali si snimio film koji se time bavi, šta je tebi dopadljivo u skejt kulturi?
Max: Ono u šta sam se ja zaljubio kod skejta, iako u stvari ne vozim skejt, jeste individualnost i kreativnost. Sve dok imaš dasku možeš da uradiš bilo šta. Profesionalni skejter Arto Sari je kazao da, kada god dođe u neku zemlju, on posmatra ljudima patike, i ako vidi da imaju rupu na obući, na određenom delu, on zna da su to skejteri i da može da razgovara sa njima i da na taj način stvara nove prijatelje. To druženje je svojstveno, inherentno za skejtere, individualnost… I, ko što Ali reče, disciplina pomoću koje učiš trikove. Sve mi je to inspirativno, jer tebi niko neće da priđe i kaže „moraš da vežbaš svoje trikove“, ili da ti skrene pažnju da popraviš ovo ili ono. Moraš to sam, moraš sebe da guraš do sopstvenih granica i to mi se mnogo dopada kod skejtbordinga.
Pomenuli smo drastičnu razliku između skejterske kulture i, sa druge strane, skejta kao olimpijskog sporta, a tu su i velike kompanije koje prodaju opremu. Kako se sve to da raščlaniti?
Max: Klinci znaju da ne moraju da nose Nike skejt patike ili Spitfire majicu. Skejtbording se i dalje rađa iz pank tla i ‘uradi sam’ zamisli, sve što ti treba je tvoja daska, a odatle, ako želiš da skejtaš u haljini, farmerkama, dizajnerskoj odeći, ok, radi to, sve dok radiš ono što želiš. To je poenta.
Ali, vodio si život „rokenrol zvezde“, kako je to izgledalo?
Ali: Ne sećam se, nekada je bilo zabavno, nekad nije… Kada pogledam unazad, bilo je dosta istih, ponavljajućih stvari – odeš negde da voziš skejt, da osetiš nešto, potom na žurku, kada si previše mamuran, nastavljaš žurku, opet odeš da skejtaš i tako dalje… Bilo je zabavno u tom momentu, ali ne znam da li bih to želeo da radim ponovo. Sada opet dosta putujemo sa filmom i gledam kako drugi ljudi voze skejt, ali bez partijanja. U petak smo bili na žurci do kasno, ali je ok, jer nisam mamuran.
Sada sviraš klavir, radiš u galeriji, imaš bend i psa koji se zove Peggy… Kako se desio preokret ka muzici?
Ali: Moj prijatelj iz severnog dela Švedske, pevač i rep muzičar, pomenuo me je u jednoj od svojih pesama, pre desetak godina, kontaktirao me je i rekao: „Pravim video za pesmu gde te pominjem, da li želiš da budeš u filmu?“ Ja sam, naravno, pristao, jer sam čuo pesmu i dobra je…
Max: Da li je u pitanju I’m in love with Ali Boulala pesma?
Ali: Ne, ovo je rep stvar i on me samo pominje u pesmi, a ona se zove Stockholm city (STHLM City). Tako smo se sprijateljili. Jednog dana mi je kazao: „Pročitao sam u novinama da je rokenrol mrtav, da li želiš da osnujemo rok bend?“ Ja sam rekao da, perfektno. Pre sam svirao gitaru, a mislim da je znao da sam u tom momentu počeo da sviram i klavir, pa me je zato pitao.
Da li postoje paralele između muzike i skejta?
Ali: Naravno, posebno kod učenja muzike. Iako ne padaš i ne povređuješ se i dalje je osećaj sličan.
Max: Ali jesi povredio prste kada si počinjao da učiš da sviraš gitaru…
Ali: U početku da, zato što nisam znao ništa o gitarama i žicama, a kupio sam gitaru sa čeličnim žicama jer mi je izgledala kul. U početku je bio toliko bolno svirati je… Pa ipak, ne padaš, ne prevrćeš se i slično, ali ima nečeg istog. Ne znam kako drugi ljudi vide, ali kada ja želim nešto da uradim, zabavno, ne mora čak ni da bude super zabavno, sve dok mi se bar malo dopada, onda to mogu da radim mnogo učestalo. Ne radi se o tome da želim da budem dobar u nečemu, možda malkice želim sebe radi, već da budem u mogućnosti da to nešto uradim na nivou koji je meni odgovarajući. Shvatam da se nikada neće dogoditi da to postignem, nikada nisam sebi bio dobar onoliko koliko sam želeo. Tako je i sa skejtom, i znam da će biti isto i sa muzikom. Taj pokušaj učenja stvari je beskonačno putovanje bez kraja.
To je zapravo veoma ljudska osobina, da uvek želimo više, te da zato probijamo limite…
Ali: Da, uvek želiš više. Sa drogom i alkoholom je takođe bila ista priča, još, još, još… dok zamalo ne umreš. To, kao i skejting, može da te dovede blizu smrti, ali sa muzikom bi to zaista bilo teško izvodljivo, u smislu – Ooooo, sviraš previše klavira!!
Max: Osim ako nisi u crtaću, pa ti klavir padne na glavu!
Ali: Da, ali muzika neće biti loša po tvoje zdravlje, osim ako, na primer, ne prestaneš da jedeš da bi svirao… Čak i tada možeš da se priključiš na medicinsku opremu – IV (Intravenska terapija) i da sediš i da sviraš klavir.
Da li želiš da pričaš o nesreći?
Ali: Realno, nemam šta da kažem, jer ne znam ništa konkretno o njoj, samo da sam posle toga bio u komi… Kada sam počeo da se budim, govorili su mi „bio si u komi, doživeo si nesreću, prošlo je dosta vremena“…
Kakav je osećaj biti u komi?
Ali: Ne znam, nisam ni bio svestan da sam u komi.
Ako ti treba pomoć – progovori
Max: Samit nesvrstanih i panel-diskusija posle filma su bili jako interesantni, jedinstveni, što reče Ali. Treba da učimo da razgovaramo i poenta mojih filmova jeste da kada ljudi ne pričaju o svojim osećanjima i problemima, to stvara još problema. Diskusija na Samitu nesvrstanih ticala se toga kako skejtbording stoji u Srbiji i internacionalno, u današnje vreme, ali je takođe bitno da naučimo da govorimo o svojim osećanjima. Nadam se da će ovaj festival to da osvetli. Jer ako ti treba pomoć – progovori.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
