Solista jači od dirigenta 1

Muzička praksa modernog doba shodno kojoj je solist ujedno i dirigent, nije sasvim nova.

Tako je recimo Maksim Vengerov, eksperimentišući u ovoj personalnoj uniji, dostizao relativno osrednje uspehe. Tako je i Leonida Kavakos, veliki grčki violinski virtuoz, koji je u ovo vreme stipendista Bavarskog simfonijskog orkestra, umislio da se u tome okuša. Tako je na grandioznom koncertu krajem marta u sali filharmonije u Minhenu dirigovao i koncertom za violinu d-dur op.61 i simfonijom br. 7 a-dur op.92. Kavakos, koji je sam briljantno svirao. On je dirigovao je u onim deonicama u kojima solista ima pauzu, što će reći da je osnovni teret i tako padao na koncert-majstora, prvu violinu u orkestru.

Na tom mestu sedi Anton Barakhovski, koji zna spretno da koordiniše preciznim i veoma uvežbanim Simfonijskim orkestrom Bavarskog radija. Sve ostalo je bilo visoka mera virtuoznosti sa Kavakosovim preferirajućim hrapavim tonom, izuzme li se kuriozna epizoda sa timpanistom, koji famozni početak ovog koncerta udara prstima umesto filcanom udaraljkom. Zajednički marš solo instrumenta i timpanona u prvoj kadenci je bio očaravajući. Poslednji stav je u tempu bio nešto užurbaniji i plahovitiji no što smo to dosad u izvođenju drugih solista slušali.

Ovaj koncert je bio praizveden 1806. U Beču u Akademskom teatru sa solistom Francom Klementom (Franz Clement), a koncert je bio posvećen, kao što i u posveti stoji: „Compose et die a son ami Monsieur de Breuning“ – „u znak sećanja na preminulog prijatelja…“

U drugom delu koncerta Kavakos je odložio instrument da bi dirigovao jednom od najlepših simfonija u celokupnoj istoriji muzike – Sedmom simfonijom Ludviga van Betovena, na kojoj je kompozitor radio od septembra 1811. do 13. aprila 1812. godine. Ovu simfoniju je Betoven posvetio Moricu Johanu Kristijanu grofu fon Friza (Moritz Johann Christian Graf von Fries). Simfonija je praizvedena 8. decembra 1813. u Beču, a dirigovao je sam kompozitor povodom jednog dobrotvornog koncerta posvećenom invalidima ratnim žrtvama.

Tu se maestro Kavakos našao na još većem iskušenju, jer mu balans orkestrom nije pošao za rukom. Teško je reći šta je ovoj bezličnoj interpretaciji inače sveprisutne Betovenove Sedme simfonije nedostajalo. Bila je to iritirajuća monotonost i odsustvo ideja kako da se strujanje melodijskih energija usmere i uobliče. Očito je ovaj dirigentski zadatak bio tvrd orah za Kavakosa. U jednoj reči: na ovo grandiozno veče Betovenove muzike i perfektne virtuoznosti soliste i orkestra, padaju senke nezrelog dirigovanja samog soliste. Otuda se pitamo zašto je prominentnom violinisti neophodno da veruje da može i da diriguje?

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Jedno reagovanje na “Solista jači od dirigenta”

  1. Vrlo jednostavno, pitajte bilo kog muzicara, mnogo je lakse dirigovati nego svirati, a mnogo bolje placeno

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.