Šreker kao Štraus na LSD-u

On je to činio beskrajno diferenciranim muzičkim jezikom, crpeći sa dubokog izvora orkestarskih boja i nijansi. U Bavarskoj državnoj operi 2. jula premijerno je izvedena Šrekerova opera „Die Gezeichneten“ (Žigosani), što bi se moglo prevesti i sa „Obeleženi“ odnosno oni koji nose kakav beleg, znak ili ožiljak, kao atribut.

Šrekerova opera je praizvedena 1917. u Frankfurtu. Dve godine docnije, 1919, ju je dirigovao legendarni „generalni-muzik-direktor“ Bruno Valter u Minhenu. Gotovo 100 godina docnije tome zadatku su prišli režiser Krzysztof Warlikowski (Varlikovski) i dirigent Ingo Mecmaher. Radnja libreta se odigrava u renesansi, koju Varlikovski poistovećuje sa savremenošću. Bogati mecena sublimira svoju neispunjenu seksualnost sakupljanjem umetnosti sa vatrenom kolekcionarskom pasijom. NJegovi uper class-prijatelji su u suterenu instalirali privatni muzej koji je prikriveno mesto razvrata (bordel). Da bi izbegao skandal, poklanja Alvijano svoju kolekciju javnosti, što je oprobana strategija koja je – u ono vreme, kao i danas – efektivna metoda zataškavanja. Ali Šrekerova opera nije jednostavan plot i prosta materija. Reč je o ružnom renesansnom plemiću – motiv „La belle et la bete“/“The Beauty and the Beast“ – odnosno ružnom kao „belegu“ i prepoznatljivom svojstvu – koji je za svoje prijatelje ustanovio taj luksuzni raj seksualnih orgija. U dekadentno lepom ambijentu će otete mlade devojke biti seksualno prinuđivane, da bi potom iščezle bez traga i glasa. Ovde je reč o odbačenosti, nagonima i požudama i preko svake mere liticama sa duševnim provalijama. Varlikovski asocira u dva pravca – najpre u pravcu zloupotrebe dece, kao i u pravcu eksperimentisanja životinjama. Za jednom enigmom sledi naredna, kao nepregledna akumulacija obscurio per obscuriam bizarnih prizora. Za ovaj lascivni libreto, koji je sam Šreker pisao, komponovao je autor i fantastičnu, zavodljivo opojnu i emocionalno disonantnu, plakativnu muziku.

Pre sedam godina je Marina Abramović sedela na jednoj stolici u MoMa u Njujorku. Ona nije ništa drugo u tom performansu činila do da je gledala direktno u oči onima koji su sedeli vis-vis umetnice. Bez pauze, hrane i pića, bez i jedne reči, bez prekida zbog odlaska u toalet. Mnogi su počinjali da prolivaju suze sedeći naspram umetnice performansa. Mnogi od ovih su pričali o neverovatnom doživljaju koji je izmenio njihov život. Vralikovski citira ovaj performans. Slikarka Karlota je u ovoj inscenaciji ta performans-umetnica. Ružni Alvijano veruje da je vrlo teško da se njegov pogled podnese. Tu će biti izjavljena uzajamna ljubav, ali će pri tom površnom dodiru i ostati. Karlotu će zavesti moćnik Tamare, što će označiti i njenu propast.

Režiser se nije nosio ambicijom da u ovaj apartni tonski kompleks uvodi bilo kakav red i strukturu. On citira i kolažira, montira sekvence iz nemih filmova dvadesetih godina ( „Golem“, „Frankenštajn“, „Nosferatu“) i postavlja na binu jedan pravi bokserski ring sa autentičnim atletičarima minhenskog sportskog društva TSV 1860. Tu će se naporedo naći i baletske numere u blještećim kostimima, Gogo-Girls i Gogo-Boys paradiraju, miševi marširaju (kao u Kafkinoj prozi) i jedna puteno obla, korpulentna gologruda plesačica će u orijentalnom maniru omamljivo igrati. I tako se bizarni panoptikum nadrealističke energije razvija pre ka zamarajućem apsurdu, no bilo kakvoj smislenoj alegoriji.

Na kraju su svi mrtvi, a Alvijano Salvago je poludeo. On kao u bunilu luta i spotiče se o leševe, ispraznog pogleda. NJegova vizija da stvori jedan vrli novi svet, izopštila su u protivrečnost, u mesto užasa, utopija u distopiju. U ovom finalnom momentu saznanja je pozornica gotovo prazna, kao što je i čovek go. Ništa ne može da spreči kolektivni neuspeh. Svi su u beznađu upućeni na sebe same. Čini nam se da bi citat jednog muzičkog istoričara ovde bio najprikladniji komentar, po kome melodijski duktus ove Šrekerove opere zvuči kao: „Rihard Štraus pod LSD“.

Što se pak tehničke strane muzičkog izvođenja odnosno orkestra tiče, ono zavređuje da se o njemu govori samo u komplimentima. Catherine Nagelstad u ulozi Karlote je plenila preciznim sopranom očaravajuće visine i toplog tembra. Glumački briljira Christopher Maltmann svojim suverenim baritonom. Glasovno gotovo rame uz rame sa njim stoji Tomasz Konieczny kao vojvoda Adorno. I on je moćan bariton, dok je ulogu Alvijana ne sasvim uverljivo pevao tenor John Daszak. Šrekerov jezik je sklon homofoniji, pleni izuzetnim kolorističkim rešenjima, dok na vokalnom planu kompozitor neguje elegantni ariozo. Dirigent Ingo Mecmaher je precizno i nijansirano dirigovao ekscelentnim orkestrom opere, prenoseći specifičnu emocionalnu kulturu Šrekerove kompilativne partiture.

Franc Šreker je u ovoj operi sinergetski spojio simbolizam, ekspresionističku estetiku sa potenciranim erotskim aluzijama i koncepcijom totalnog muzičkog teatra. Za vreme njenog komponovanja, prema sopstvenom priznanju, čitao je Oto Vajningerov mizogini pamflet „Pol i karakter“. Filozof Teodor V. Adorno je Šrekerovu muziku nazvao „pubertetnom“, i „emocionalno nezrelom“. I sam Bruno Valter, koji je ovu operu prvi dirigovao u Minhenu je sa distanciranošću o njoj pisao u svojoj privatnoj korespodenciji. Jedan drugi kritičar je u njemu glorifikujući video „jedinog pravog naslednika Riharda Vagnera“. Ovo se odnosilo na činjenicu da je Šreker, kao i Vagner, sam autor libreta svojih opera.

Ova premijera je bila tkzv. „festšpil-premijere“ odnosno premijera u okviru Minhenskih operskih svečanosti, koje se održavaju svake godine na kraju operske sezone. Minhenska i džet-set publika publika je burnim ovacijama pozdravila protagoniste, dirigenta i muzičare. Režisera i njegov tim pak ispratila sa delimice protestnim uzvicima negodovanja. Radikalno avangardna muzika Franca Šrekera i nakon jednog veka od svog nastanka, ostavlja auditorijum ambivalentnim zbog ekscesivne teatralnosti libreta, opscenih erotskih aluzija, zvučnih šifri i mnogih ekstravagantnosti. Opulenta, rasipnički skupa inscenacija.