Sumnjičavi obrt života i smrti

Iznenađujuće veliku pažnju književne javnosti privukao je roman „Slike u ogledalu“ Stanka Kržića (Narodna knjiga, edicija „Alfa“, 2006). U svom prvencu Kržić se bavi preispitivanjem društva u Srbiji posle petooktobarskih događaja. Autor se naslovom „Slike u ogledalu“ poigrava terminologijom realističkog miljea menjajući pravo značenje, kako termina slika tako i termina ogledalo, razarajući njihovu metaforiku i gradeći prstenastu strukturu romana. Knjiga „Slike u ogledalu“ bila je jedna od zapaženijih na poslednjem Beogradskom sajmu knjiga.
Gotovo svi Vaši junaci streme intelektualnom i moralnom ostvarenju pokušavajući da u takav svet uklope i svoju animalnu prirodu. Koliko je za intelektualno biće strast vitalistički poduhvat?
– Pre svega želeo bih da razlučim dva čoveka: jednog koji je nastao u okrilju evropskog nasleđa i koga možete zvati homo sapiens, homo ludens, ili zoon politikon i, drugog, koji je nastao nakon velikih ratova tokom dvadesetog veka. Prvi čovek postoji i danas, ali, da se izrazim hemijsko-fiziološki: postoji tek u tragovima, i ja bih ga nazvao intelektualnim stradalnikom, dok je drugi čovek opšte mesto modernog društva; mada, mislim da je ovakva, gruba klasifikacija primenljiva na sve epohe evropske kulture. Taj, prvi čovek sposoban je da se bori sa svojim strastima, da ih obuzdava i razuzdava, da traga za vitalističkim ispunjenjem svoga bića. Taj čovek spreman je da svoj civilizacijski napor suprotstavi prirodi i da se sa njom bori, pa ipak, da joj se pokorava. Konačno, u tom smislu, moj odgovor na Vaše pitanje je sledeći: Intelektualno biće zaista doživljava strastveni unutrašnji sukob sa svojom primarnom prirodom životinje i taj sukob samo je jedan viši titraj ljudske duše, jedan pokušaj da se u traganju za ljubavlju dotakne patnja i obratno, i obratno, i tako u nedogled između dva imaginarna ogledala egzistencije. O drugome čoveku nema razloga govoriti u ovome smislu.
Jedan od junaka Vašeg romana uočava pragmatičnost postupaka svoje kćeri Dijane. Da li je ona paradigma modernog čoveka koji je sve manje zainteresovan da promišlja život?
– Upravo bih se zadržao na rečima: „sve manje zainteresovan“ u Vašem pitanju. Čini mi se da čovek nikad ranije nije imao na raspolaganju takvo i toliko preobilje informacija, hrane, robe, muzike, kao što je danas slučaj, a opet, to preobilje proizvelo je suprotan efekat. Istini za volju, nije sve što danas postoji stvarno vredno, mislim na upliv simulakruma u moderno društvo koji je proizveo čoveka-nezainteresovanu mašinu, čoveka-binarni uređaj. Jednom rečju, čovek je, budući prezasićen preobiljem koje mu supermarket modernog „tržišta“ pruža, odlučio da se ne opterećuje mnogo promišljanjem sveta. Moja namera je bila da, pišući poglavlja u vezi sa Starim fotografom, otkrijem jaz između generacije pre „apokalipse“ dvadesetog veka i, naravno, one koja apokalipsi sleduje – one „post“ generacije. Međutim, gradeći jaz prikazan između Starog fotografa i njegove kćeri Dijane, otvorila mi se mogućnost da preispitam bezličnost potrošačkog društva. Mudri Stari fotograf, ipak, oprostiće praktičnoj i hladnoj Dijani njen pragmatični egzistencijalizam, njeno nerazumevanje jednog drugog, drugačijeg promišljanja sveta. Nije li Dijana savršeni lovac modernog društva: ona sa svojim ocem kao pratiocem ide u lov, negde na periferiju grada, u supermarket, njuška put kojim se kreću, kao nekakva vučica, kao životinja. Ona je zapravo savršeni čovek modernog sveta.
U romanu se kaže da je Gustav Maler prefinjeni senzibilitet poznog vremena evropske kulture. U kojoj meri, prema Vašem mišljenju, njegovo stvaralaštvo najavljuje vek razaranja?
– Zaista, primer Gustava Malera naveo sam kao metaforu čitave jedne epohe koja je prethodila Prvom, a zatim Drugom svetskom ratu. Reč je o vremenu koje su u Francuskoj zvali La Belle Epoque, poznatije kao Zlatna epoha, a koje ja volim da zovem: Velika nedelja. Možda najbolji roman dvadesetog veka, „Čarobni breg“ T. Mana, bavi se upravo tim vremenom. No, ne treba zaboraviti da su svi „gosti“ kuće Berghof zapravo tuberkulozni bolesnici, ili će to postati, kakav je slučaj sa mladim inženjerom Hansom Kastorpom. Gustav Maler živeo je u toj epohi, stvarajući muziku prepunu kontrasta, uznemirenosti, prepunu titraja duše, pa ipak komponujući klasičnom tehnikom. Ta ukrštenost „živosti emocije“ i „smrti stvaralačkog postupka“ u njegovom delu, čini ga velikim umetnikom. On prvi unosi novu emociju u odveć stabilan i ustaljen metod muzičkog stvaranja romantičarske epohe. Čini mi se da je istu snagu izraza postigao i Tomas Man u svome stvaralaštvu. No, ne treba zaboraviti finalne slike „Čarobnog brega“; i finalne ritmove, naravno. Manov mladi inženjer završiće s licem u blatu, na frontu, kao uplašeni pešadinac. Slušajući Malerovu V simfoniju često osetim tu, potonju, emociju, taj sumnjičavi obrt života i smrti.
Čini se da imate ironijski odnos prema postmodernizmu?
– Zašto ne imati ironijski odnos prema kraju epohe koja danas, ako je još uvek na snazi, ironizuje i relativizuje svaku pojavu. Ne želim da me bilo ko pogrešno shvati; naime, smatram da je u početku poetika postmodernizma bila veoma složena i da je diskutovala sa kulturnim nasleđem na ovaj ili onaj način: pogledajmo dela Umberta Eka, Itala Kalvina, Borhesa, a kod nas „Hazarski rečnik“ M. Pavića, ili kasnije, na primer dela Albaharija, Basare, Belog Markovića i sl. Ali, kao i svaka epoha koja se našla u zreloj – dekadentnoj fazi, tako je i postmodernizam danas dobio sve traljavije predstavnike, usled čega se, vremenom, velika ideja rasplinula.