Foto-EPA-EFE-FRANCK-ROBICHON-POOL

Projekcije počinju „zorom“ – od osam sati ujutro do poslednje, takoreći obavezne, u 22, tako da se praktično dan u dvoranama završava tek oko jedan sat ujutro. A tada vam nije ni do života, a ne do pića! No, ako je već nepotrebno i neopravdano napravio konfuziju sa filmskim projekcijama, moram, bar za sada, da mu dam kredit za selekciju. Iz časa u čas, iz dana u dan, svedoci smo svežih, smelih, intrigantnih ostvarenja. A festival je tek počeo!!!

Jedna od nepoznanica ovog festivala je svakako bio mladi egipatski sineasta A. B. Shawky, koji je ušao u zvaničnu selekciju i to sa svojim prvim filmom „Yomedine“ (Sudnji dan), da bi se ispostavilo da mu to mesto zasluženo pripada. „Yomedine“ je jednostavna, topla ljudska priča, koja pleni svojom velikodušnošću. Ona ima dva junaka – leproznog Egipćanina Besela (koga igra neprofesionalac Radi Gamal) i 10-godišnje siroče – Nubijana – zvanog Obama (Ahmed Abdelhaziz), koji zajedno kreću na put kroz Egipat, sa ciljem da pronađu Beselovu porodicu. Ovaj duo upotpunjuje i pratnja – nezaobilazni magarac Harvi. Besel je neobrazovan, nepismen 40-godišnjak, koji je skoro ceo svoj život proveo u opskurnoj koloniji za leprozne. Budući da više nije zarazan i da mu je supruga nenadano preminula, on rešava da se vrati u svoje rodno mesto Kenu, u nadi da će tamo pronaći svoje roditelje, koji su ga napustili kao dete. Obama, koji je ceo život proveo u sirotištu u neposrednoj blizini kolonije za leprozne, pridružuje mu se u toj avanturi. Njihov odnos se razvija i od prijateljstva prerasta u ljubav i bliskost, nalik vezi oca i sina. U ovom autentičnom, originalnom road movieju, kamera se u podjednakoj meri zadržava na živopisnim pejzažima Egipta, kao i na facijalnim ožiljcima, kao i rukama i prstima Besela, uništenim od lepre, što čini da gledalac tokom filma više ne vidi leprozno Beselovo lice kao deformisano, već kao jednu od mogućih varijacija ljudskog izgleda. Napravljen bez sentimentalnosti i patetike, sa duhom i vrcavim humorom, „Yomedine“ je mali veliki film koji dopire do srca svakog gledaoca.

Nema nikakve sumnje da je Kiril Serebrenikov, mladi ruski pozorišni i filmski reditelj – buntovnik. Sada je u kućnom pritvoru zbog kritika upućenih Putinovom režimu, a 80-ih je, kao 20-godišnjak takođe bio buntovnik, želeći da promeni rusku muzičku scenu. Radnja njegovog filma „Leto“ smeštena je u Lenjingrad, 80-ih godina, u kome je postojala snažna rok i pop komuna, koja je pomno pratila muzička događanja na Zapadu i bila u toku sa poslednjim hitovima – Bitlsa, Dilana, Bouvija i Dorsa, do Sex Pistolsa, Clasha, Blondie i drugih. Ruske grupe su, u to vreme, nastupale u klubovima koji su bili pod pokroviteljstvom Komunističke partije, čije su uprave kontrolisale kako tekstove njihovih pesama, tako i ponašanje publike, od koje se očekivalo da aplaudira i mirno i sedeći prati nastup svojih miljenika. Iako se ne radi o biopicu, Serebrenikov tu daje portret dvojice najvećih muzičara tog vremena – Romana Bilika i Viktora Tsaia i ljubavne romanse koja se javlja između Majkove supruge i Viktora. „Leto“ je retko zavodljiv i šarmantan film. Sa nekim posebnim magnetizmom. Pun lepog, mladog, urbanog sveta, koga krasi duh, opuštenost i velika strast za muzikom. Film je snimljen u crno-beloj tehnici i obiluje čarobnim, nezaboravnim momentima. Ljudskom nežnošću i muzičkom euforijom. Mana mu je što je predug i na momente imate osećaj da ide ukrug. Šteta. Ovako liči na veliki, dobar album, na kome je nekoliko hitova, a ostalo možete i ne morate da slušate.

Može se reći da su „Ptice u prolazu“ Kristine Galego i Ciro Guera ostavile duboke impresije na sve one koji su ih videli. Iako u prolazu. Poslednje delo proslavljenih kolumbijskih sineasta je zapanjujuća, napeta i impresivna saga koja govori o nastanku narko-industrije i trgovine, koja je progutala kolumbijsko društvo, ali iz sasvim nove perspektive. Odbacujući tradicionalni narativ gangsterskog filma, oni se bave periodom od kasnih 60-ih do sredine 70-ih , odnosno vremenom „bonanza marimbera“, samih začetaka trgovine drogom. Priča je skopčana za pleme Wayuu, sa severa Kolumbije, indijanski klan koji je prvi organizovao proizvodnju i prodaju marihuane Severnoj Americi. Za njihovu tradiciju, običaje i saradnju sa susednim klanom, kao i uključenost meksičkih posrednika u celu igru. Film je skoro dokumentaran i akcenat je na običajima, tradiciji i verovanjima domorodačkog stanovništva. Šamanska, neverovatna priča!

S vremena na vreme pojavi se neki film-reka. Kan nam je ove godine sa „Mrtvim dušama“ Wang Bing, predstavio ne samo film-reku, budući da traje punih osam sati, već i monstruma. To je jedinstven i strastven dokumentarac o maoističkom nasleđu i dugo skrivanim zločinima režima. Wang Bing je punih deset godina radila na prikupljanju građe i svedočanstava preživelih zatvorenika u logorima u Jiabiangou i Mingshui. Ljudi koji su proveli godine na reedukaciji, a gde su poslati zbog navodnih ultradesnih stavova i pogleda u vreme maoističke čistke. U periodu između ’58. i ’62. godine tamo je umrlo na hiljade ljudi, a gro njih je tamo dospeo ne zbog svojih kritičkih stavova, već zbog lažnih svedočenja i potkazivanja. Wang Bing je potpisala veliki, potresan, snažan i iznad svega nesvakidašnje hrabar zapis, koji zaslužuje divljenje i poštovanje. I nakon koga niko od gledalaca ne može ostati isti.