Tanja Šljivar: Svet kakav smo izgradili zasnovan je na nepodnošljivim razlikama 1Tanja Šljivar Foto: Dalibor Danilović

Razlozi se kriju u glavnom liku kaji su svojevremeno tumačile i slavne Izabel Iper i Tilda Svinton. Orlando, koji živi čak četiri veka u telu muškarca a potom i telu žene, bori se protiv svih društvenih pravila i normi i u potpunosti ruši granice prostora, vremena, roda i seksualnosti. Roman Virdžinije Vulf, koji govori o identitetu i društvu, ljudskim sličnostima i različitostima, za scenu je dramatizovala Tanja Šljivar. Ova dramska autorka u razgovoru za Danas govori o ovoj knjizi i brojnim važnim pitanjima koje ona danas otvara.

* Iako su neki drugi naslovi Virdžinije Vulf poput „Gospođe Dalovej“ daleko poznatiji i cenjeniji od „Orlanda“, čini se da ova knjiga sa 21. vekom dobila novi život i nova tumačenja. Zašto? Šta ova knjiga govori o savremenom svetu?

– Mislim da je pre svega forma romana – u kom je ispričan nemogući život glavnog junaka/junakinje koji se proteže na preko tri stotine godina i dva kontinenta – roman kao šala, kao lažni rad s arhivama, roman kao mnoštvo tajnih ljubavničkih poruka, namigivanja i neuhvatljivih referenci – nešto što snažno korespondira sa savremenim trenutkom. Tematski je roman ponovo dospeo u centar pažnje kulturoloških studija i studija književnosti, što je rezultat ekspanzije #metoo pokreta i nove vidljivost i snage koje je LGBTIQ zajednica poslednjih godina dobila. Više teatarskih kuća u Nemačkoj postavilo je u prethodnih nekoliko sezona adaptacije „Orlanda“ (Schauspiel Dortmund, Schauspiel Hannover, Schaubühne Berlin) i sve to govori o obnovljenom i sveobuhvatnom interesu za ovaj roman danas. Dobre produkcione mogućnosti i aktivne majstorske radionice za izradu dekora i kostima, kao i repertoarska orijentacija ka književnim klasicima, čine Narodno pozorište zanimljivim izborom za izvođenje ovog teksta danas u Srbiji.

* U središtu romana su fluidnost polova i pitanja identiteta. U kojoj meri je ovaj roman relevantan za savremenu teoriju roda, možda čak i više od nekih savremenih tekstova? Koje teme ovog romana su za vas danas relevantne?

– Bojan Đorđev je dugo želeo da postavi ovaj roman u pozorištu. Predložio je meni i zagrebačkom dramskom piscu Goranu Ferčecu da adaptiramo roman na način da ja pišem scene pripovedačica i pripovedača o Orlandu, kao o neuhvatljivom i ćutljivom objektu žudnje, a da Ferčec napiše finalni monolog u kom Orlando konačno dobija glas. U ovom romanu zabeležena je i prva zvanična upotreba zamenice „they/oni“ za one osobe koje ne žele da se označe kao pripadnici/pripadnice niti jednog od dva uobičajena roda, kako gramatička tako i „izvedbena-identitetska“, a koja danas dobija sve širu upotrebu, naročito u trans zajednici. Pročitajmo zajedno taj odlomak: „Orlando je postao žena – to se ne može poreći. Ali u svakom drugom smislu, Orlando je ostao do detalja onakav kakav je bio. Promena pola, iako je promenila njihovu budućnost, nije ništa uradila da promeni njihov identitet.“ U prevodu Slavice Stojanović, u prve dve rečenice Orlando je i dalje u muškom gramatičkom rodu, a upravo je postao žena. Vulf, sugerišući da je Orlandova budućnost (a pod time misli pre svega na gubitak privatne imovine, te prava na nasleđivanje) drugačija, a ne njegov/njen identitet, zapravo otvara horizont za prevazilaženje politike identiteta u savremenoj političkoj borbi. To je upravo ono što me zanimalo pri adaptaciji, i iz čega možemo da učimo i danas, kada politička prava imaju apsolutni primat nad ekonomskim, što znači da se NGO sektor u civilnom društvu zalaže za partikularna prava marginalizovanih grupa, što vodi fragmentaciji borbi, dok svi zajedno ostajemo eksploatisani, potplaćeni, nezaposleni i u konkurenciji jedni s drugima na tržištu rada. Komunističko drugarstvo možda je još jedan od načina udruživanja van identitetskih politika.

* Kako ste se odnosili prema romanu prilikom pisanja? Čime ste se vodili tokom adaptacije?

– Bilo mi je važno na neki način osvijetliti slijepu mrlju kolonijalne imperijalističke britanske prošlosti. Koliko god da je progresivna po pitanjima roda i rodnih uloga, Vulf toliko ne želi da propita druge Orlandove identitetske karakteristike koje ga/ju čine privilegovanim, te pišući svoju junakinju-junaka dosledno uspostavlja britanstvo kao ideal, suprotstavljen tragovima egzotične drugosti, stavlja britansku kulturu u centar, a sve druge kulturološke modele življenja na margine. U mojoj adaptaciji ovakva se pozicija centra i margine, te sveukupne klasne i rasističke hijerarhije preispituje i obrće.

* Igrajući se činjenicama i fikcijom, ova knjiga je na neki način odgovor istoričarima iz vremena Virdžinije Vulf koji su pokušavali na sve načine da izbrišu žene iz istorije. Na šta nas podseća „Orlando“ – kako izgleda život jedne žene kroz vekove, sputane na sve načine – počevši od odeće?

– Najbolje će biti da vidimo šta o životu žene u devetnaestom veku, Vulf u samom romanu piše: „Život prosečne žene bio je niz rađanja. Udavala se u devetnaestoj a do tridesete je imala petnaestoro ili osamnaestoro dece, jer je vrvelo od blizanaca. Tako je postala Britanska imperija.“ Saradnice i saradnici na ovoj predstavi, počevši od glumačkog ansambla Narodnog pozorišta, preko kostimografkinje Maje Mirković, dramaturškinje Mine Milošević, scenografa Siniše Ilića, koreografa Čarnija Đerića i kompozitora Luke Papića postavljaju problem postajanja ženom iz sopstvenih profesionalnih pozicija: „kako se glumi žena? kako se kreće žena? kako se oblači žena? kako govori žena?“, što nas vraća teoriji o performativnosti roda.

* „Orlando“ baca svetlo i na to kako se društvo odnosi prema pesnikinjama a kako prema pesnicima. Da li su dobro obrazovanje i uspešne profesije i dalje glavni izazovi za žene?

– Što više mislim o književnom kanonu, koji je naravno pre svega sistem privilegija i poznanstva i raspodele novca, sve manje želim da mu pripadam. Građenje paralelnih struktura je ono što me trenutno zanima na svim životnim poljima. Ako neko neprestano negira tvoj rad koji je često duplo veći od njegovog, ako stvara sistem nagrada, antologija, stipendija, časopisa u kojima kroz vijekove ne uključuje tvoj rad, onda je možda vrijeme za ovakvu strategiju – izgradi sopstveni sistem i pretvaraj se da ovaj dominantni ne postoji. Malo sam naivna, malo i ljuta.

* U Poljskoj se trenutno žene bore za svoja prava koja im se oduzimaju bez njihove saglasnosti. Kako bi završile junakinje vašeg dramskog teksta „kao i sve slobodne djevojke“ u takvim okolnostima? Kako gledate na sve to? Prete li i nama slični događaji?

– Ne mislim da tako lako možemo da se nađemo u zastrašujućoj situaciji u kojoj je Poljska, jer je emancipatorski i modernizacijski jugoslovenski projekat učinio mnogo na tom polju, kao i sve savremene feminističke borbe koje traju u svim postjugoslovenskim republikama. Što se tiče kraja mog teksta o kolektivnoj tinejdžerskoj trudnoći tokom kratke školske ekskurzije – on je ambivalentan. Kraj ne daje jasan odgovor o tome da li su devojčice abortirale ili ne, da li su bile primorane da abortiraju ili primorane da rode, ili su se same odlučile za neku od opcija. U toj drami sam pre svega željela da raskinem sa narativima o abortusu kao traumatičnom događaju u životu žene.

* Šta je epidemija korona virusa otkrila o poziciji žena, ali i generalno o svetu u kome živimo? Vi ste zajedno sa kolegama (Maja Pelević, Dimitrije Kokanov, Olga Dimitrijević, Igor Koruga) radili na predstavi „Lounli planet“ koja govori o situaciji u kojoj se nalazimo.

– Epidemija nije otkrila ništa što nismo znali, samo je to sve učinila providnijim – svet kakav smo izgradili je zasnovan na nepodnošljivim strukturalnim i hijerarhijskim razlikama na svim nivoima. Svi pojmovi poput rat protiv terorizma i terorizam, farmakopornografski kapitalizam, tehnokratska-diktatura, sajber-diktatura, turbo-autoeksploatacija, fašistička distopija, klerofašizam samo načinju iskustvo savremenog života, a nikako ga ne opisuju u svoj njegovoj slojevitosti, kompleksnosti, nepodnošljivosti i težini.

* Kako vidite pozorište u novim okolnostima?

– Mislim da pozorište kroz online streamove nije pronašlo adekvatnu formu u kojoj može da postoji u pandemiji, tokom ili između sukcesivnih serija zatvaranja i ponovnih otvaranja samih zgrada i sala za publiku. I to naročito zato što autorska prava, te naplata tantijema prilikom strimovanja još uvek nisu u potpunosti regulisana. Umjetnici i umjetnice su ovaj put pozvane da proizvode sadržaj za online platforme samo da bi ostali vidljivi, naplata rada postala je sekundarna, a sve pod krinkom privremenosti situacije ili potrebe-prisile da ipak nešto iz sopstvene dnevne sobe „podelimo“. Slažem se sa zaključkom teatrologa Augusta Corierrija da „prazna pozorišta ne predstavljaju priliku“. Možda svi treba dobro da se odmorimo i razmislimo kakvo to pozorište želimo da nastavimo da pravimo i gledamo, i zašto. Kao i uvek, najviše su pogođeni oni u najprekarnijoj poziciji, umetnice i umetnici bez stalnog zaposlenja.

Vita i Virdžinija

* Virdžinija Vulf je „Orlanda“ napisala inspirisana životom svoje ljubavnice Vite Sakvil-Vest. Ima li ove dve nesvakidašnje žene u vašoj dramatizaciji?

– Svakako. U dramatizaciji su korišteni i delovi objavljenje prepiske između njih dvije, kao i nekoliko književno-teorijskih tekstova o tematizovanju lezbejske želje u delima britanskih spisateljica s početka 20. veka (pored njih dvije i Vitine ljubavnice Violet Trefusis). Osim toga, pošto u adaptaciji koristim različite metode divinacije, gatanja, proricanja i čitanja sudbine kao narativne tehnike, a među njima primat ima astrologija, koristila sam i delove generičkih internet tumačenja natalnih karti dvije autorke.

 

Premijera na čekanju

Premijera predstave „Orlando“, koja je bila planirana za kraj novembra, za sada je odložena zbog nestabilne epidemiološke situacije, i biće održana kada mogućnosti to dozvole. Tekst po romanu Virdžinije Vulf a u dramatizaciji Tanje Šljivar, režirao je Bojan Đorđev. U podeli su Iva Milanović, Dragan Sekulić, Aleksandra Nikolić, Sena Đorović, Vanja Ejdus, Kalina Kovačević, Nikola Vujović, Pavle Jerinić, Miloš Đorđević i Zoran Ćosić. Autorski tim predstave čine i Siniša Ilić (scenograf), Maja Mirković (kostimografkinja), Luka Papić (kompozitor), Čarni Đerić (scenski pokret), Dijana Marojević (scenski govor) i Jasna Saramandić (asistent scenografa).

 

Drame, film, serija, roman

Tanja Šljivar rođena je u Banjaluci 1988. godine, a dramaturgiju je diplomirala na FDU 2011. kao studentkinja generacije. Ima dve master diplome i dobitnica je nagrade Borislav Mihajlović Mihiz. NJena prva drama „Pošto je pašteta“ uspešno je igrana tokom nekoliko sezona u Ateljeu 212, u režiji Snežane Trišić. Potpisuje i drame „Grebanje ili Kako se ubila moja baka“, „Mi smo oni na koje su nas roditelji upozoravali“ za koju je dobila Sterijinu nagradu, zatim „Ali grad me je štitio“, „Kao i sve slobodne djevojke“, „Režim ljubavi“… Drame su joj prevedene na desetak jezika i objavljene u preko dvadeset različitih pozorišnih i književnih časopisa, knjiga i antologija.

– Debitantski film „Kelti“ Milice Tomović, na kome sam bila koscenaristkinja, u poslednjoj je fazi postprodukcije. Završila sam kratki dramski tekst o Banjaluci, koji sam pisala sa istoričarkom Arminom Galijaš za Gradsko pozorište Jazavac. Radim na tekstu za eksperimentalni film „Constructed landscape“ sa umetnicom Dušicom Dražić i kustoskinjom Mirjanom Dragosavljević, na jednom filmu i jednoj seriji u samom početku razvoja scenarija sa inspirativnim saradnicima, i nadam se od iduće godine napokon i na prvom romanu i novoj drami kao samostalnim autorskim projektima, koje već jako dugo želim da pišem, a nikako ne uspevam da ih postavim kao prioritet. Drama je o isceljenju a roman o pozorištu, više o tematsko-formalnim okvirima ni sama nisam uspela da saznam – priča Tanja Šljivar.

close
Tanja Šljivar: Svet kakav smo izgradili zasnovan je na nepodnošljivim razlikama 2

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.