Foto: Danko Strahinić

Krajem 2015. videli smo ga sa baš ovim njegovim mitskim matičnim bendom u Amerikani Doma omladine Beograda, na koncertu kojim je tada u društvu Giant Sand i svoje kćerke promovisao za sada poslednje njihovo ostvarenje „Heartbreak Pass“. A par dana pre, Gelb nas je posetio ponovo, samo sada kao mušičavi i u isti mah predivni solo umetnik – potpuno nalik onome kada je 2006. prvi put i došao u Beograd – da u Amerikani predstavi još jednom iznova neke jarke i zagonetne aspekte svoje umetničke ličnosti. Jer, ovo nije bio samo tek koncert. Bilo je to umetničko dejstvo na delu, performans muzičkih veština, tok svesti jednog instinktivnog rock erudite i praznik tumaranja po sopstvenoj ostavštini u slavu neugasle plemenitosti zvuka, tog relikta iz davnina.

I, bilo je pomalo setno, znate. Kao kada se opraštate sa nekim svojim snom o superheroju, nekada odevenom u moćni plašt svoje rockerske odežde i sa kreativnom silom koja pomera sunca i planete u gradu zvukova vaše mladosti. A to je opet Howe Gelb, jedinstven već kakav je, jer nema dva takva. Samo što je sada vaš junak najednom postao elegantno doterani stariji maestro, sa slamnim šeširom i podužom sedom kosom, koji i dalje međutim preokreće vaše srce svojim potmulim mrmljanjem, tim prebiranjem po istoriji glasnih žica Amerike, premda se onaj neki krik sa davnašnjih barikada, sa samih ivica žileta, ovde u daljinama sećanja pretvorio u obris kakvog vapaja za tim dobrim starim ratobornim dobom alternativnog rocka s one strane Atlantika. I nas samih takođe, iz kakve bivše verzije.

No, nemojte pomisliti da je bilo ičeg patetičnog u ovom mjuzik-holu Giant Sand alternative, u ovom šarmantnom putešestviju Howe Gelba stazama i bogazama rock časti, poreklom sa jugozapada Sjedinjenih Amerika. Gelbovo primenjeno sviranje klavira, tako da ovaj počinje da sliči kakvom neodoljivom, rasklimatanom orkestru, pa onda ono mešanje regtajma, gospela, folka, idiosinkratičkog bluza, kantrija i starinskog rokenrola, sa gitarom u ruci i prstom na okidaču klavirske žice … uh, duhovi Ludviga Vana, ranog Bouvija, Leonarda Koena i nadasve Boba Dilana, uskovitlali su se ovde, i akvareli impresionizma u zvučnim pejzažima koji se iznenada izliju iz utrobe klavira takođe, ili jedna pomalo a la „Hit the Road Jack“ verzija „All Along the Watchtower“, ili „A Thousand Kisses Deep“ Leonarda Koena u nečemu što bi se moglo nazvati definitivnim bis potpurijem, čak i jedan krajičak „I’m So Lonesome I Could Cry“! Pa, očigledno da svi najveći jednom obavezno požele da pomalo postanu Frenk Sinatra, zar ne – pogledajte samo Boba Dilana. Howe Gelb je doduše u ovom slučaju više nešto nalik onome kako Dylan peva stari broj „You Go to My Head“, nego išta. Ali se u svemu tome on, da kažemo pravo, nastavlja da trza, otima, ujeda, reži, grebe i prede, zavodi, opčinjava. To je pravi Howe Gelb, to je naš heroj zaista!