Ognjen Obradović: Pozorište je oduvek umelo da pronađe makar i sitne pukotine slobode, a studenti su aktuelizovali pitanje šta radi umetnost u represivnim društvima

Tragajući za odgovorom, Obradović nas u jednom uzbudljivom vremeplovu vraća u ratne 90-te godine, u repertoar Jugoslovenskog dramskog pozorišta, institucije čije je ime ostalo da živi uprkos državi koja se u krvi raspala, i u tom strašnom periodu nije pristajala na poricanje stvarnosti. Ali, autor u tome ide i dalje od same teatrološke analize jedne scene i jedne ratne decenije – on govori, kako kaže „o generacijskom suočavanju, o nasleđu koje nas oblikuje, o veri da umetnost može da osvetli i najtamnije istorijske trenutke“.

Monografiju „Svedoci poslednjih dana“ objavili su FDU i izdavačka kuća Clio, ona je proistekla iz Obradovićeve doktorske disertacije (odbranjene na FDU 2024, pod mentorstvom profesora Ivana Medenice, i komentorstvom profesora Nebojše Romčevića), a predstavljena je nedavno u Parobrodu.

Za Danas, Obradović govori da li su njegovi „Svedoci poslednjih dana“ zapravo svedoci ovih naših dana, koliko su mladi ljudi koji ne pristaju na zatečenu stvarnost ponovo aktuelizovali pitanja o ulozi umetnosti u represivnim i kriznim vremenima, o pozorišnim i drugim otporima…

Šta je bio vaš ključni motiv za „vremeplov“ – studiju „Svedoci poslednjih dana: predstave suočavanja u Jugoslovenskom dramskom pozorištu (1991–1999)“, malo neočekivan za nekog vaše generacije, ko je rođen posle raspada nekadašnje Jugoslavije i nije doživeo dimenzije tih događaja, niti je imao prlike da vidi predstave o kojima pišete u ovoj knjizi?

– Možda baš to nerazumevanje. Rođen sam u aprilu 1992, nedugo nakon raspada zemlje iprvih ratnih sukoba. Ta traumatska lavina nasilja rasla je zajedno sa mojom generacijom: stasavali smo u njenoj senci, oblikovani njenim posledicama, a bez kapaciteta da ih zaista razumemo. U tom smislu, mislim da sam se u ovom istraživanju našao u specifičnoj poziciji – bio sam istovremeno i dovoljno blizu i dovoljno daleko. Vodio me je interes da shvatim događaje kojih se delimično sećam i u čijim sam posledicama odrastao, a da pritom nisam bio njihov neposredni akter.

Zato je ovaj povratak u devedesete za mene bio neka vrsta lične i intelektualne inicijacije, pokušaj da se ta priča preuzme i razume, možda čak i da se uspostavi izvesna kontrola nad onim što nas je odredilo, a što nismo sami birali. Uz to, jedna od tema koja me posebno zanima je odnos pozorišta i konteksta: način na koji pozorište, kao umetnost prisustva i direktnog susreta, reaguje na društvene krize. Ta dva impulsa su se ovde prirodno susrela.

Inicijalno pitanje od koga polazite je kakav je bio odnos srpskog institucionalnog pozorišta prema ratnoj stvarnosti 90-tih godina. Da li time iznova dokazujete da pozorište nije samo umetnost, i da umetnici koji ga stvaraju u jednom vremenu imaju moralnu, ljudsku, društvenu i političku odgovornost?

– Nijedna umetnost nije „samo“ umetnost – ona je uvek određena kontekstom u kom se stvara i interpretira. Ali kontekst nije neka spoljašnja opna unutar koje je delo smešteno, već nešto što je u njega već upisano i što ga suštinski određuje. Kod pozorišta je ta veza još jasnija, jer se predstava dešava sada i ovde: ona postoji u relaciji između izvođača i publike, a ta relacija uvek nastaje unutar konkretnih okolnosti. Kada su te okolnosti dramatične, ta isprepletanost pozorišta i stvarnosti postaje još vidljivija i, u etičkom smislu, dodatno obavezujuća.

Koliko snage ima pozorište da ostvari tu misiju?

– Ne bih pozorištu, a ni umetnosti uopšte, dodeljivao nikakve misije, ali im nipošto ne bih ni odricao snagu. Kao onaj drveni mač u Putujućem pozorištu Šopalović – umetnost je istovremeno nemoćna, jalova i samozaljubljena, a u isti mah može biti ubojita i spasonosna. Koju će svoju stranu ispoljiti zavisi od toga ko taj mač drži, u kakvoj situaciji, protiv koga je uperen i da li njegova oštrica dopire i do onih koji tu scenu posmatraju.

Ako bih govorio iz sopstvenog iskustva, mene su čitanje, pisanje i gledanje oblikovali – učili kako da razumem i sebe i svet oko sebe – i nikada nisu prestali to da čine. Ne znam kako bih živeo ovaj svoj nepodnošljivo stvarni život, a da već bezbroj puta nisam umirao, ludeo, voleo i oživljavao u svim tim, za mene nasušnim, fiktivnim svetovima.

Za središte istraživanja odabrali ste JDP, između ostalog i zbog toga što je ono „institucija čije je ime ostalo da živi kao utvara jedne države i kao pitanje upućeno sadašnjosti“. Koje je to pitanje?

– Odabrao sam Jugoslovensko dramsko pozorište pre svega zato što je bilo jedino koje je tokom devedesetih godina razvilo repertoarsku liniju predstava koje su se, manje ili više direktno, suočavale sa jugoslovenskim ratovima i njihovim posledicama. Upravo taj repertoarski kontinuitet suočavanja, u spoju sa „duhom“ koji je ostao u njegovom imenu, učinio ga je istraživački posebno intrigantnim: zanimalo me je kako se pozorište koje u svom nazivu nosi Jugoslaviju odnosi prema njenom raspadu – da li ga potiskuje, čuva ili
transformiše.

U pogledu odnosa sa savremenošću, predstave i drame kojima se u knjizi bavim, na sreću ili nažalost, nisu samo dokument jednog vremena, već snažni sagovornici i aktuelnog trenutka, koji mi povremeno izgleda kao dopisana scena iz drame Bure baruta, u kojoj junaci nastavljaju cikluse nasilja koji su započeti u prošlosti.

U studiji navodite da je većina odgovora na pitanje koliko je naše pozorište svojim repertoarom bilo spremno da se suoči sa političkim i ratnim dešavanjima, bilo negativno – vi ste se, međutim, odlučili za istraživanje predstava koje su bile hrabre i u nekom smislu odvažne. Zbog čega ste izabrali tu pozitivniju vizuru?

– Mislim da je slika o pozorištu devedesetih u našoj stručnoj i široj javnosti nedovoljno iznijansirana i često svedena na tezu da se sve uzbudljivo, smelo i važno dešavalo na ulici i na nezavisnoj sceni, dok su institucionalna pozorišta uglavnom nudila trenutke „srećnog samozaborava“. Možda su u dijalogu sa tadašnjom stvarnošću mogla da urade više, ali daleko od toga da nisu uradila ništa. Upravo zato sam odlučio da fokus pomerim ka predstavama koje nisu poricale stvarnost, već su se s njom suočavale – ne da bih ponudio „pozitivniju“ sliku, već potpuniju.

Najjasniji primer za to je Jugoslovensko dramsko pozorište, koje je u vreme upravničkog mandata Jovana Ćirilova razvilo kontinuitet umetnički relevantnih predstava koje su, svaka na svoj način, otvarale pitanja rata i njegovih posledica – od režija klasike poput „Pozorišnih iluzija“, „Troila i Kreside“ i „Poslednjih dana čovečanstva“, do savremenih tekstova kao što su „Bure baruta“, „U potpalublju“ i „Beogradska trilogija“.

Kažete da se JDP sa ratnom stvarnošću najpre suočilo preko režija klasičnih tekstova, a posle Dejtonskog spoazuma i preko savremenih. Kako to objašnjavate?

– Mislim da je reč o procesu u kome je pozorišno suočavanje postepeno postajalo sve direktnije, kako se menjala i sama društvena situacija. U prvim predstavama, poput Pozorišnih iluzija, suočavanje je još uvek posredno i pojavljuje se tek na kraju, kroz razbijanje jednog bajkovitog, „zaštićenog“ sveta naglim upadom stvarnosti.

„Troil i Kresida“, posredstvom Šekspirove drame, progovaraju o težini i besmislu rata, dok „Poslednji dani čovečanstva“ već uspostavljaju otvoreniju vezu sa aktuelnim trenutkom, naročito kroz dopisani epilog, koji deluje kao najava naredne faze. Nakon toga, savremeni tekstovi omogućavaju direktnije suočavanje sa ratom i njegovim posledicama. „Bure baruta“ to čini kroz grotesknu tarantinovsku štafetu nasilja, dok „U potpalublju“ i „Beogradska trilogija“ već sasvim otvoreno, iz perspektive mlađe generacije, tematizuju iskustvo rata, traume i emigracije.

Drugim rečima, pozorište prelazi put od metaforičnog i posrednog ka neposrednom i realističkom jeziku suočavanja. Čini mi se da se taj proces dodatno radikalizuje početkom 2010-ih u formi dokumentarnog teatra. U tom smislu je indikativna predstava „Rođeni u Yu“ u JDP-u, u kojoj glumci govore o sopstvenim iskustvima rata i raspada zemlje – kao da se krug zatvara i suočavanje dolazi do najdirektnijeg mogućeg oblika.

Svakidašnjica nam dokazuje da se mi kao društvo nismo suočili sa ratnim 90-tim i da nismo artikulisali te događaje, o čemu svedoči i povratak na vlast istih ljudi protiv kojih su se demokratski opredeljeni građani i umetnici borili. Kako vaša generacija doživljava taj preveliki teret koji je njoj ostavljen?

– Kao što sam pomenuo u prvom pitanju, moja generacija je u specifičnoj i pomalo nezgodnoj poziciji: rođeni smo neposredno nakon dezintegracije zemlje, bez mogućnosti da razumemo kontekst u kom smo se obreli. Teoretičarka Marijan Hirš koristi taj termin „postgeneracija“ da bi govorila o onima koji traumu nasleđuju posredno, ali čini mi se da mi nismo ni to – mi smo negde između, istovremeno uronjeni u posledice i udaljeni od samih događaja. Odrastali smo uz siromaštvo, neizvesnost, proteste i sirene, u krizi koja nas je oblikovala, a da je nismo birali niti razumeli.

Takva pozicija lako proizvodi i bes i poricanje – potrebu da se od svega toga pobegne i da se sopstveni život ne svede na posledice tuđih odluka. Ali upravo zato mislim da je suočavanje neophodno: bez njega taj teret ne nestaje, već se samo prenosi i preoblikuje u nove talase nasilja i poricanja. Upravo u tome vidim i jedan od razloga zašto živimo ove „produžene devedesete“ – zato što se s njima nikada nismo zaista suočili.

Studentski protesti su ponovo aktuelizovali pitanje šta rade umetnost, pozorište i svi ostali umetnici u vreme političkih i društvenih lomova u autoritarnim režimima. Kakav je vaš utisak – da li je otpor u ovih godinu i po dana koji stiže sa umetničke scene dovoljno artikulisan i snažan?

– On je nesporno snažan. U februaru 2025. godine – što se ni tokom devedesetih nije dogodilo – većina institucionalnih pozorišta u Beogradu, gotovo ceo pozorišni sektor u Novom Sadu, kao i pozorišta u Somboru i Zrenjaninu, stupila su u sedmodnevni štrajk. Glumci, pozorišni i filmski stvaraoci pružili su ogromnu medijsku i svaku drugu podršku studentskoj i građanskoj borbi, a mnogi su za to platili visoku cenu. Gotovo da nije bilo predstave kojoj sam prisustvovao, a da se nije završila nekim transparentom podrške, podignutim indeksima ili sličnim gestovima podrške.

To je i dalje slučaj, s tim što mi ti gestovi u poslednje vreme deluju kao svojevrsna konvencionalna završnica – znak da duh otpora nije utihnuo, ali i da su njegova usmerenost i artikulacija oslabile. Nedavno sam bio na predstavi koja se završila povicima „pumpaj“, i to mi je delovalo gotovo melanholično jer nisam mogao da se otmem utisku da je jedan od ključnih slogana protesta izgubio svoju početnu energiju i jasnoću. Nadam se da je ovo zatišje samo privremeno i da će ono što sledi, u pozorištu i izvan njega, biti usmereniji i direktniji oblik otpora koji, uprkos svemu, i dalje postoji.

Pozorišta se se odazivala na poziv studenata u proteste i štrajkove, na scenama su se čitali proglasi, a s druge strane, na repertoaru se pojavila samo jedna predstava koja govori o aktuelnom trenutku – „Dora ili Ko će da prošiva prsluke“, u Bitef teatru, autentična priča zasnovana na pismima novosadske rediteljke Andreje Kargačin i Dore, njena drugarica iz detinjstva, aktivistkinja u političkom egzilu zbog sudskog postupka zasnovanog na prisluškivanom razgovoru, zbog kog je optužena za „rušenje ustavnog poretka“. Kako to objašnjavate?

– Mislim da je jedan od faktora to što je stvaraocima potrebno vreme da obrade i artikulišu svoja iskustva i da će drame i predstave koje govore o blokadama i protestima tek doći. Iskustvo devedesetih pokazuje da su se najdirektnija pozorišna suočavanja često javljala sa određenim vremenskim odmakom, nakon što su se najdramatičniji događaji već odigrali. U tom smislu, možda nije iznenađujuće što za sada postoji tek jedan naslov koji direktno tematizuje aktuelni trenutak.

Ali upravo zato mislim – i tu se nadovezujem na svoj prethodni odgovor: da je pred pozorištima danas možda i važniji zadatak: ne samo da održavaju vidljivost otpora podizanjem transparenata i indeksa, već da pronađu načine, dramaturške, rediteljske i produkcione, njegove pozorišne artikulacije. To se delom ne dešava jer su pozorišta u mnogim slučajevima sputana upravljačkim strukturama, ali ova umetnost je kroz svoju istoriju, i u ovdašnjem kontekstu, iznova dokazivala da i u najrepresivnijim okolnostima ume da pronađe i razigra makar i sitne pukotine slobode.

Upravo zbog podrške studentima, čitava kultura, posebno Narodno pozorište, doživljavaju nezapamćenu odmazdu. Šta znači za jedno društvo kada vlast kulturu tretira kao „neprijatelja naroda i države“?

– To nesumnjivo znači da se to društvo ne nalazi na dobrom mestu. Kada vlast kulturu počne da vidi kao „neprijatelja“, to je obično znak da pokušava da ukloni svaku pretnju – a pretnja su svi koji drugačije misle, pa čak i oni za koje se tek može naslutiti da misle drugačije, naglas ili u sebi. Društvo u kome se mogućnost kulturnog, ili bilo kojeg drugog suprotstavljanja, tako snažno potiskuje nužno ulazi u stanje koje nije održivo, već zategnuto do pucanja i u kome je promena neminovna.

Pacifička svedočanstva 

Nedavno ste bili na putovanju u Melaneziji, pratili ste ritualne i turističke performanse, istraživali kolonijalno nasleđe i koliko su ljudi uopšte određeni svojim kulturnim kodom. Do kojih ste saznanja došli?

-Najvažnije što sam uočio jeste da granica između „autentične“ kulture i njenih predstava za turiste nije uopšte tako čvrsta – i to ne samo na način na koji sam očekivao. Ono što je primarno namenjeno turistima, u nekim slučajevima ima i unutrašnju funkciju: zajednica tako čuva sopstveni identitet, jer se tradicija kroz te performanse iznova odigrava i pamti.

Tu postoji i snažan paradoks, koji je jedan mladić na Vanuatuu, predstavljajući nam kulturu plemena Pepe Jo, vrlo jasno formulisao: zajednice poput njegove, koje su istorijski bile izložene kolonijalnom pritisku, danas delimično opstaju zahvaljujući novcu koji, preko turista, dolazi upravo iz tih istih centara moći.

Istovremeno, iskustva poput ovog, čija izmeštenost ima snagu da u nama probudi radoznalost i zapitanost nalik dečjoj, svakodnevno su me suočavala sa tim koliko smo, u savremenom svetu komfora i histeričnog straha da naši životi nipošto ne smeju biti nelagodni, sistematski udaljeni od osnovnih pitanja njihovog smisla.

Nadam se da ću sve te slojeve – pacifička svedočanstva i „šumove“ – detaljnije i potpunije obuhvatiti u nekom novom tekstu, čiji su obim i karakter još uvek neizvesni, poput aprilskog dana na Pacifiku.