Tri odlična nova domaća albuma za koja verovatno niste čuli

City Magazine izdvojio je tri albuma koja su i te kako vredna vaše pažnje:

Ubili su Batlera – Idemo dalje: Dečaci koji obećavaju

Ubili su Batlera, četvoročlani bend iz Kosjerića i Novog Beograda, objavio je svoje drugo EP izdanje, pod nazivom ‘Idemo dalje’.

Već nekoliko godina unazad, bend koji je iz mora drugih alternativnih gitarskih sastava izdvojen kao predstavnik novih mladih nada koje treba pratiti, svakako su Ubili su Batlera. A i da nije tako, ovo ime je svakako nešto što se vrlo lako pamti.

Problem nastaje kad bend čine momci na kraju svog tinejdžerskog perioda i adolescencije, a vi ste, kao ja, već na početku srednjih godina, pa ne možete baš da se nađete na istoj talasnoj ravni. Bubuljice koje proizvode naši hormoni više nisu iste. Jedino što možete je da bacite respekt na želju, volju i teenage kicks energiju.

Tako je bilo i sa prvim snimcima Ubili su Batlera, na prethodnom self-titled EP-u, kao i na izvrsnoj himni sa Hali Gali kompilacije „Utorkom ponekad“. Međutim, na novom EP-ju bend je preskočio nekoliko stepenika, zategao stvari i poručio da iako i dalje skaču bez padobrana (kako kaže pesma „Narcis i zlatousti“) tu su da počnemo ozbiljno da ih shvatamo.

Pet novih pesama, četiri originalne i jedna obrada, i dalje oslikavaju njihove godine i dvadesetogodišnju želju za životom. Ali sada pesme imaju glavu i rep, vokali su razumljivi, gitare režu, ali se ne gube u kakofoniji. Ovo je zapravo onaj prvi album ili EP koji se stavlja u izlog firme za koju imate utisak da bi mogla da traje i vozi jako, jako dugo.

Punk, melodični hardcore, midwest emo – nazovi to kako hoćeš. Ova četvorka svira onu instinktivnu gitarsku muziku koju prepoznajete već posle nekoliko udaraca palica, bas linije ili gitarskog rifa, pa čak i neke reference provučene kroz tekst. A ovde ih ima: od Hesea, preko Jarbola, do Milutina Milankovića bilo kroz kalendar ili novčanicu, zavisi od tumačenja, pa sve do samog imena izdanja, koje je inspirisano kultnim filmom Zdravka Šotre.

Slušajući EP „Idemo dalje“, javlja se onaj osećaj u stomaku zbog kog poželiš da pobegneš iz škole, ukradeš roditeljski auto, napišeš grafit na zidu, polomiš ciglom prozor i veruješ da svakim danom, u svakom pogledu, sve više napreduješ. Prostora za napredak, doduše, i dalje ima.

EP otvara „Narcis i zlatousti“, brza, himnična pesma sa rifom koji se lako pamti i koja je pravi reprezent celog izdanja. Na nju se nastavlja još brža „Sećam se Milutina Milankovića“, jesenja emo epopeja. Potpuno masakrirana obrada možda i najvećeg hita Jarbola „Samo ponekad“ tu je gde jeste, i dobro je što donosi jedno novo čitanje nove generacije – mada sam prilično siguran da će fanovi Jarbola ovu verziju ugasiti posle dvadeset sekundi.

„Armadilo“ je onaj ozbiljniji komad muzike, čiju himničnost dodatno oboji klavir na kraju pesme. Znate ono kad u filmu Kad porastem biću Kengur Duje kaže: „Što bih ja voleo da se sje*em zbog ribe.“ Ta rečenica mi se vrtela po glavi dok sam slušao o mladalačkim ljubavnim tegobama u ovoj pesmi.

Furioznom „Promene“ kratki EP „Idemo dalje“ se završava i ostavlja vas sa željom za još. A mi ćemo, sa radošću, čekati to „još“.

Četiri čika Gliše sa naslovnog omota ovog EP-ja ostvarili su prvu, još jednu, ili novu pobedu – kako god želite da protumačite ovih pet pesama. Iskustvo stečeno na bezbroj svirki, kako ovde tako i na putovanjima, jasno se čuje. Sad samo da nastave da rade u ovoj postavi i hemiji, i da se ne raspadnu kao što se to desi ogromnoj većini bendova u ovoj fazi karijere.

To im najviše želim. Jer ako nastave ovako – nebo je granica za ove dečake.

Igorova Funk Mašina – Funkaverzum: Zaboravljeno blago iz budućnosti

Igorova Funk Mašina nam predstavlja svoj prvi dugosvirajući album Funkaverzum.

Današnja muzika se ponekad takmiči sama sa sobom da postane instant klasik i da nam donese zvuk budućnosti koju se onda trudimo da razumemo. Ali retko se dešava da u novoj muzici prepoznamo nešto što će neka buduća generacija otkopati kao zaboravljeno blago iz prošlosti.

Da ne mračim previše, ali realnost je da za novu muziku ostaje sve manje vremena u rasporedu modernog čoveka. Za neki drugačiji zvuk, koji ne prati trending Spotifaja i Jutjuba, mesta ima još manje. Ipak, u urbanim središtima gradova čest je zvuk DJ-eva koji pronalaze gruvi i fanki muziku sa raznih meridijana, mahom staru i zaboravljenu, koju restauracijom i reinterpretacijom prilagođavaju plesnom podijumu 21. veka. Naravno, za one odabrane.

Prvi album dua Igorova Funk Mašina upravo zvuči kao da je neka zaboravljena ploča iz osamdesetih ili devedesetih koju je otkrio neki mlađi DJ i digger, pa sa tih traka pokušava da publiku sa laganog klimanja glavom prebaci na pokrete nogu i kukova.

Funkaverzum, kako mu i ime kaže, okuplja nekoliko stilova i fazona koji se svi mogu povezati kroz pojmove fanka, elektra i gruva. Igorov fank i fank njegove mašine više podseća na onaj G-funk preko kog su rime bacali svi veliki reperi i gangsta junaci devedesetih. Ili možemo ovu mašinu da zamislimo kako turira, pa umesto seksi ženskog vokala služi kao matrica na kojoj bi, recimo, Prti Bee Gee prosipao istine o životu danas.

Na ovom izdanju ima nekoliko pesama koje su, što bi se reklo, „hitovi u glavu“. Čim ih čujete jednom, pulsiraće vam u bubnim opnama još dugo posle. Daleko je gruvi midtempo pesma sa kojom svaka poštena žurka treba da počne. Disko kugla je numera uz koju Džon Travolta šeta svoje belo odelo ka diskoteci iz Saturday Night Fever. Funky Mama je vrhunac tog đuskanja, sa robotizovanim vokalom, dok je Bleda vizija pesma uz koju se njišete na nekom afteru, posle svega.

Ploča Funkaverzum lako bi mogla da stoji na polici uz neka dela Bobana Petrovića iz osamdesetih, ili uz razne B-side radove sumnjivih domaćih pop izvođača devedesetih koji nikada nisu gurnuti u prvi plan. Možda je ipak najbliža onome što poslednjih petnaestak godina radi maestro na sinthu Dam-Funk, stvarajući muzičke podloge nad kojima ljudi jednostavno polete.

Mašina je upaljena, turira i već se kreće. Prozori su spušteni, zvučnici pojačani. Realno je da bi svi mogli da se zaraze ovim laganim zvukom. Hajde da pokušamo da prevarimo vreme i da ovi budući zaboravljeni biseri postanu muzika današnjice.

Jovan Matić – Intimno: Staromodan, nenametljiv, svojeglav, ili drugim rečima – odličan album

Jovan Matić, frontmen Del Arno Benda, objavio je pre nekoliko meseci svoj prvi solo album, Intimno.

Vreme ide brzo, a tehnologija, razonoda, muzika i način na koji je pratimo jure za njim, pa u toj brzini neke drugačije, sporije stvari koje ne pokušavaju da se trkaju često ni ne primetimo isprve. Ni iz druge. Možda iz treće…

Međutim, kao u onoj priči o zecu i kornjači, i to drugačije na kraju dođe na red i postane bitnije od onog bržeg. Solo album Jovana Matića, frontmena kultnog rege benda Del Arno Bend, upravo je takav. Staromodan, nenametljiv, svojeglav, odnosno odličan. Ili ga možda najbolje opisuje njegovo samo ime – Intimno.

Album je napolju još od decembra 2025, ali je u moj vidokrug, začudo, došao tek pre neki dan. A ko zna, možda je baš to dobro. Možda mu se u decembru ne bih posvetio na pravi način. Možda njegove reči tek sada, u martu, bolje vidim, čujem i osećam.

Matić je svima poznat kao frontmen verovatno najpoznatijeg ovdašnjeg rege benda i kroz nekoliko decenija opevao je razna emotivna, mentalna i društvena stanja, kako svoja, tako i ona iz svoje okoline, uvek uz prepoznatljiv opušteni ritam i jasne poruke.

Intimno samo ponekad zaliči na Del Arno i na rege, možda zbog same aure frontmena, možda zato što su neke pesme u nekoj ranoj fazi bile zamišljene kao rege. Međutim, album često skreće ulevo i donosi drugačije ritmove, žanrove i instrumente. Duvači nisu oni klasični rege instrumenti poput trube ili trombona, ovde klarinet vodi glavnu reč, uz klasičnu postavku benda i, naravno, ženske prateće vokale.

Svaka pesma je priča za sebe. Matićevi stihovi su nekad opšti pregled današnjeg društva – kao u pesmama Ispeci pa reci, Dobro veče ili Teret – a onda odlaze u mnogo dublja i lična sećanja, osećanja i intimne trenutke. Tako nas pušta u svoj život kroz pesme Otac i sin, Za tebe ili Minijatura.

Muzički, ovde će se pronaći i fanovi muzike Toma Vejtsa, bez njegovog hrapavog glasa, naravno, ili možda čak instrumentala Mulatu Astatkea, koje šira publika najčešće poznaje sa saundtreka filmova Džima Džarmuša. Uostalom, lako je zamisliti ovaj album kao muzičku podlogu za neki Džarmušov film.

Istovremeno, prepoznaće se i tragovi onoga što rade Darko Rundek ili Maks Jurčić sa svojim Plesačem sporog stepa, dva velika autora koji su, na ovaj ili onaj način, u nekom trenutku karijere kao i Matić imali dodir sa regeom. Čak će i fanovi Balaševićeve muzike iz osamdesetih u nekim pesmama pronaći nešto za sebe.

Ipak, sve su to samo reference i preporuke za slušanje. Intimno je pre svega priča za sebe. Sastavio ju je čovek koji je pred nas izneo sve što ima, bez zadrške, bez stida, i iskreno otpevao koga i šta voli, ali i šta ga muči. Takvi albumi danas se retko sreću, čak i među klincima početnicima, a još ređe među iskusnim pregovaračima rokenrol kulture.

Istina, Intimno je možda moglo biti i kraće. Umesto 18 pesama i duplog albuma, moglo je da stane i u deset pesama i dve strane vinila. Ali tada možda ne bi bilo tako iskreno i iz duše, već proračunato. Zato je moguće da ni ova moja poslednja zamerka zapravo nije potrebna izdanju koje, uz dovoljno pažljivu publiku, lako može postati klasik o kojem će se pričati narednih godina.

Ako ovo čitate pre 19. marta, imate priliku da sve ove pesme uživo čujete u samostalnoj ugostiteljskoj radnji Sprat u Cetinjskoj. Verujem da ovako nešto lično, rasplesano i razigrano uživo celu priču podiže na jedan sasvim drugi nivo.