U fašizmu profiter je masa

Snežana Trišić dirigovala je glumačkim orkestrom Ateljea 212, prema komplikovanoj Horvatovoj partituri, krajnje precizno, a glumice i glumci tu su dramsku kompleksnost pretvarali tačno u oblik i glas, u saglasja i razdore, tako samouvereno da je publika, pred tim prizorima i tonovima, tokom predstave i sama sticala sve više samopouzdanja. A upravo to je ono poslednje i ključno što je proterano iz naših pozorišnih kuća – to bodrenje publike, to poverenje u njenu moć uočavanja, saznavanja i zaključivanja.

Nad ovim izvođenjem ostalo je da lebdi pitanje: kako to da ansambl koji ume ovako dobro da igra jednu složenu dramu, godinama igra uglavnom predstave koje vređaju rasudnu moć publike i srozavaju joj samopouzdanje?

S predstavom „Kazimir i Karolina“, na sceni Ateljea 212 odigrao se, najzad, istinski društveni čin. I to stoga što je iskren društveni poriv da se sa publikom podele i znanje i odgovornost, pretvoreno u estetski dinamični oblik.

Ova predstava nije tek dočarala godine rađanja fašizma u Nemačkoj, nego je opipljivo pokazala iz kog i kakvog duha on neminovno nastaje, bilo gde na kugli zemaljskoj. Jasno nam je dato da vidimo da profit i tu igra glavnu rolu, ali mu je nužna situacija ogromne nezaposlenosti. Brojni ljudi koji ne mogu da opstanu ugrađuju svoje individualnosti u jedinstveno telo naroda: kad već ne mogu da profitiraju kao pojedinci, profitiraće skupno kao bezlična masa. Masa je osnovni profiter u fašizmu. To mu je bit koja ima moć da prazni naiskap svaku ličnost koja mu se prepusti.

Izvrsnost ove predstave u tome je da nema ničeg ilustrativnog, već se u njoj oseća teško prisustvo onoga što još nije očigledno, a svakog časa može to postati.

Glumački ansambl kolosalno je predvodila Jelena Đokić – a njoj je, posle brojnih rola, uloga Karoline, devojke koja nema stav, nego isključivo čiste emocije (imati samo čiste emocije, opasno je koliko i nemati ih!), prva životna uloga u pozorištu. Za njom ni u čemu nije zaostajala Katarina Žutić, kao Erna, žena koju maltretira njen momak, kriminalni tip Merkl Franc. Njega, kao totalnu protuvu koja je dopadljiva (eto, to je poučno!), igra Marinko Madžgalj. U Erni se, pak, skuplja sav bes osvete koji bi ona želela da drugi za nju iskale u revoluciji što će pokositi sve one čiji je predstavnik i njen mladić, kojeg, ipak, patološki voli (!). Zatim, u ulozi Kazimira, Bojan Dimitrijević, poput Karoline, osoba bez stava, dobra i naivna kao dete. Dakle, opasno je biti samo dobar – naivno, nepromišljeno dobar, bez imalo znanja o tome šta jeste dobro! Zatim, dvojac kapitalista i raskalašnika kojima uz boce piva nedostaju još samo SS epolete, koji, opet horvatovski, kao dva degutantna ali vickasta lika, raskošno igraju Tihomir Stanić i Nenad Ćirić. Zatim, dve devojčice prostitutke, u čijim su ulogama Milica Gojković i Jovana Stojiljković, koje čitavoj ovoj simfoniji daju najturobniji, poslednji pečat…

Scenograf Darko Nedeljković stvorio je nezaboravnu, nedekorativnu sliku Oktoberfesta, kao zabavišta za ljude koji ili imaju samo emocije, ili nemaju emocije, a imaju sve drugo. A Maja Mirković, kostimografkinja, odenula ih je u odela koja ne čine čoveka, nego žive leševe.

Izvanredno je i to da u ovoj dramskoj simfoniji, u kojoj prevladava raspoloženje mučnine, ima puno humora, a da glumci, za sada, nijednom nisu pali u napast šmiranja. To tako treba i da ostane, jer ova bi predstava mogla označiti prekretnicu da Atelje 212 započne iznova život koji će služiti na čast njegovoj publici.