U muzici je ljubav uvek prisutna

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Trenutak kada se njihovi violončelo, klavir i violina upuste u avanturu zajedničke umetničke ekspedicije kroz Betovenov Trio u Es-duru op. 70 br. 2, te onaj Čajkovskog u a-molu op. 50, biće bez sumnje ispunjenje muzičkog sna za njihove mnogobrojne obožavaoce, ali i momentalni dokaz ispravnosti naziva ovog koncertnog događaja.

* Kako ste odlučili da nastupite sve troje zajedno u ovom veoma zanimljivom programu na Kolarcu?

Aleksandar Madžar: Ksenija i ja se znamo od 1987, veliko je pitanje da li je Bogdan tada bio i rođen, a violinu sigurno nije svirao (smeh…). A Bogdan i ja smo samo svirali Korngoldovu 'Svitu', delo je za gudački trio i levu ruku pijaniste, te je ovaj koncert debi moje desne ruke sa Bogdanom (opet: smeh…)

Ksenija Janković: Sa Sašom se poznajem već preko 20 godina, često smo svirali zajedno i uvek sa velikim zadovoljstvom. Bogdana sam upoznala u Engleskoj na jednom festivalu i odmah imala jaku simpatiju i osećaj odličnog razumevanja. Vrlo se radujem našoj saradnji utroje.

Bogdan Božović: Kseniju i Aleksandra sam imao zadovoljstvo da upoznam na festivalima kamerne muzike u inostranstvu. Sa Aleksandrom sam svirao na jednom festivalu u Belgiji, Kseniju sam upoznao na festivalu u Kornvolu u Engleskoj. Moram napomenuti da su njih dvoje bili moji idoli dok sam stasavao kao muzičar u Beogradu, definitivno moji najomiljeniji gudač i pijanista sa naših prostora. Od kada smo se upoznali, postojala je želja da sviramo zajedno. To se definisalo kada sam bio u pregovorima za koncert sa CEBEF-om – razgovarali smo o koncertu kamerne muzike i ja sam izrazio želju da to bude upravo sa Ksenijom i Sašom. Na moje zadovoljstvo, oboje su prihvatili.

* Šta biste mogli da kažete o ovom Betovenovom Triju u Es-duru i onom Čajkovskog u a-mollu?

Aleksandar: O delima bi se mnogo moglo reći, oba su veoma originalna u formalnom smislu i spadaju u zrela dostignuća kompozitora. Recimo da Čajkovskog nema smisla svirati ako se ne vlada instrumentom, a za Betovena je, valjda, glavni preduslov bar neki vid, po mogućstvu, visoko razvijene muzičke inteligencije (mada je i na tehničkom planu opus 70 među najzahtevnijim kompozicijama njegove kamerne ostavštine). Ostalo će, nadajmo se, biti 'saopšteno' samom muzikom, u sredu.

Ksenija: Često smo svirali ova dela, ali ne zajedno. Dva vrlo, vrlo različita dela – sasvim razni muzički jezici i svetovi. Ali svakako su oba ova trija velika remek-dela za sastav kakav je klavirski trio.

Bogdan: Betovenov trio op. 70 br. 2 je jedno od najvedrijih dela Betovena (iako je u to vreme počeo da ima ozbiljne probleme sa sluhom!). Ima veoma svež prvi stav, ljubak i duhovit drugi stav (u formi 'duplih' varijacija) i eksplozivno i veoma virtuozno finale. Treći stav sadrži jedno od najneobičnijih mesta u Betovenovom opusu, gde smenjuje mol i dur i time dostiže filozofske dubine, pomalo na način na koji to Rihard Štraus čini stotinjak godina kasnije u 'Tako je govorio Zaratustra'. Čajkovski je s druge strane pun drame i dubokih osećanja. Posvećen uspomeni na Nikolaja Rubinštajna, on priča priču njihovog prijateljstva, osvrće se na lepe momente i završava posmrtnim maršem za dragog prijatelja. Oba ova dela sam imao prilike da izvedem mnogo puta dok sam bio član Bečkog klavirskog trija, Betoven je i na mom poslednjem CD-u sa ansamblom. Uprkos tome, jako sam uzbuđen što ću imati priliku da ponovo otkrijem ova dela sa Ksenijom i Aleksandrom.

* Šta se trenutno događa u vašim individualnim karijerama?

Aleksandar: Sve je kao i inače, kombinacija solističkih i kamernih nastupa, starog i novog repertoara. Posebno me raduje ponovno izvođenje Štokhauzenove 'Mantre' u maju 2016. na Gilmor festivalu u Americi. Odnos prema životu i delo ovog neverovatnog čoveka su pouka svima nama, tzv. umetnicima.

Ksenija: Imam više projekata koji me mnogo fasciniraju – nedavno sam snimila sva Betovenova dela za čelo i klavir (5 sonata i 3 varijaciona ciklusa) sa Hammerflügelom i čelom sa crevnim žicama. To je tako divno i obogaćujuće – mnogo novih boja i izražajnih mogućnosti se otvaraju. Snimila sam i Mendelsonova Klavirska trija isto sa crevnim žicama (ali ne sasvim otvorenim, kao u Betovenu) i Erard klavirom (iz epohe Mendelsona).

Takođe vrlo rado sviram i na jednom modernom instrumentu koji je za mene u Berlinu napravio majstor Ragnar Hayn. Recimo, Šostakovičev koncert ili onaj Hačaturjana sviram sada na njemu – i to mi predstavlja veliko zadovoljstvo.

Još jedan projekat imam – sledeće sezone sviram sa kolegama sve Betovenove gudačke kvartete u šest koncerata – i to tokom dva vikenda, dva puta dakle petak-subota-nedelja. Vrlo rado radim sa mojim studentima u Detmoldu. I takođe vrlo rado pravim programe za Festival kamerne muzike u Švajcarskoj, u Ernenu.

Bogdan: Moja karijera je trenutno puna raznolikosti – baš ono za čime sam čeznuo u poslednje vreme. Svirati u kamernom ansamblu je privilegija, ali mi je upravo ta raznolikost nedostajala. I dalje najviše sviram kamernu muziku, negujem nekoliko 'muzičkih prijateljstava' koja su mi bitna – baš kao što je i saradnja sa Ksenijom i Sašom. Rado sviram resitale sa klavirom (nedavno sam imao nekoliko koncerata u Engleskoj). U sledećem semestru sledi saradnja sa Royal College of Music u Londonu, gde ću nastupati nekoliko puta i držati masterklas kamerne muzike. Takođe sarađujem sa nekoliko evropskih kamernih orkestara kao koncertmajstor. Baza mi je u Beču.

* Koliko umetnička muzika po vama ima šanse i mogućnosti da utiče na svakidašnjicu, specijalno u ovom trenutku tragičnih događaja u Parizu i stalnih pretnji koje ovih dana potresaju Evropu i celi svet?

Aleksandar: Teško je na to odgovoriti. Da bi muzika, i uopšte umetnost, zaista ostavili traga na ljudima, trebalo bi da se nalaze na nekoj vrsti pijedestala u okviru društva. A u tom smislu mi živimo u nazadnim vremenima, bogata društva tonu sve dublje u potrošačku groznicu, a ostatak planete se bori da preživi. Gde je tu naše mesto? Ponekad se našalim sa prijateljima iz Brisela: ja sam odrastao u zemlji u kojoj su umetnici bili aristokratija, živim u društvu u kome smo deo srednjeg sloja, a čini se da ćemo svi završiti kao proleteri.

Inače, često se setim scene iz Hičkokove 'Vrtoglavice', gde prijateljica duboko depresivnog DŽimija Stjuarta grdi psihijatra koji se služi muzičkom terapijom: 'Doktore, samo da znate – Mocart mu sigurno neće pomoći!', a briselski metro posle osam uveče pušta klasičnu muziku, da se omladina ne bi okupljala po hodnicima!… ali sigurno bi se našlo i razloga za optimizam – to prepuštam svojim partnerima Kseniji i Bogdanu!

Ksenija: Ja verujem u to. Kažem uvek mojim studentima da imamo veliku sreću da se bavimo nečim što je dobro za sve nas. Svaki ton koji se odsvira dobar je za sve koji žive na ovoj zemlji, to su dobre vibracije, a svi smo mi nekako povezani. Što više ljudi se bavi muzikom, umetnošću, nečim plemenitim, to više imamo šanse da pobedimo pojedince „koji su skrenuli sa pravog puta“ – kao što su ti teroristi u Parizu i na drugim mestima. U muzici je ljubav uvek prisutna, a naročito u ovim velikim remek-delima kojima se mi uglavnom bavimo, svirajući ih – tu je tako puno mudrosti i magičnosti.

Ludost koja sada postoji na svetu je zastrašujuća… Divno bi bilo kada bi kroz muziku svi osetili i razumeli da za sve nas ima mesta na ovoj zemlji, da možemo da podržavamo i razumemo jedni druge kao što je to u muzici.

Bogdan: Lično mislim da svaki oblik umetnosti obogaćuje i otvara vidike. Ne mislim ovde samo na zapadnoevropsku umetnost koja je nama najbliža. Upoznati novu kulturu i njenu muziku, poeziju, istoriju drži nas budnim i radoznalim, približava nas međusobno, otvara nam vidike. A gde su otvoreni vidici, tu nema mesta mržnji…