U Srbiji više prava imaju nasilnici, nego žrtve i oštećeni

U pitanju je intimna ispovest o gubitku brata koji je ubijen u tuči ispred jednog beogradskog splava 2013. godine. Kroz ovaj i druge slične slučajeve u kojima su, na razne načine, bez ikakvog razloga stradali ljudi, reditelj istražuje korene tog bezrazložnog nasilja. „Potreba za mržnjom“ je dokumentarac o tome kako se stvara i širi mržnja, i kako smo, kao društvo, lako pristali na nasilje koja nas okružuje.

– Kada mi je brat stradao, napisao sam knjigu koja mi je pomogla da preguram taj najteži period u svom životu. Premda je to pisanje bilo izuzetno bolno, u isti mah, knjiga je bila i svojevrsna terapija. „Zima bez brata“ čuvala je mog brata Fedora od zaborava. Kasnije, osetio sam potrebu da ukažem na način na koji je moj brat stradao i druge, slične slučajeve. Želeo sam da pokažem da to što se desilo mom bratu nije incident, nije nešto što se desi jednom čoveku u milion, već da postoji određena klima u društvu koja pogoduje da se ovakve stvari ponavljaju.

Ukoliko knjigu posmatramo kao ličnu, intimnu ispovest, usmerenu isključivo ka bratu i mojoj porodici, film je bio želja da skrenem pažnju na sve veće nasilje kod nas, na neadekvatno reagovanje sistema na ovakve slučajeve, pa i na nedostatak empatije u našem društvu – objašnjava u razgovoru za Danas reditelj i pisac Filip Čolović, koji se u filmu pojavljuje i kao narator. Odluka da vodi gledaoce kroz dokumentarac „Potreba za mržnjom“, kako kaže, nije bila previše racionalna, budući da čak i nije ljubitelj takve forme, ali mu se u tom trenutku to rešenje učinilo kao jedino moguće.

* Vi se u filmu ne bavite samo tim slučajem, kao ni ubicama vašeg brata, već tražite odgovor na pitanje kako su mržnja i nasilje postali naša svakodnevica. Zašto vam je bilo važno da krenete od tog pitanja?

– Mislim da je to pitanje presudno, ne samo za mene već za sve nas, jer mog brata više nema. Ne mogu ga vratiti ni filmom, ni knjigom. Jedini razlog za pravljenje ovog filma bila je želja da ukažem na sve ono što se dešava, kako nam se ovakvi slučajevi ne bi ponavljali u budućnosti.

* U dokumentarcu istražujete razne okolnosti koje su dovele do formiranja „nasilničkog društva u kome je nasilje postalo skoro legalno“, kako kaže Goran Marković u filmu. Od ratova devedesetih, preko učestalih nasilnih demonstracija s početka 2000-ih i ubistva premijera Zorana Đinđića, do veze sporta i huliganizma. Kakvo je to nasleđe koje nam je ostavljeno?

– Na žalost, moj film ne daje odgovore na mnoga pitanja, ali sva ta pitanja aktuelizuje. Činjenica je da smo zaboravili šta nam se sve dešavalo, ne samo tokom ratova devedesetih i bombardovanja, već i posle toga, u mirnodopsko vreme. U prirodi čoveka je da zaboravlja, naročito ružne stvari. Međutim, upravo ti događaju pokazuju u kakvom okruženju i kakvoj stvarnosti živimo. U filmu, vraćam se na sve što nam se dešavalo i pokušavam da otkrijem u kakvoj su korelaciji ti događaji sa potpunim odsustvom empatije koje srećemo danas u našem društvu.

* Film ne donosi samo Fedorovu priču već govori i o mnogim drugima sličnim slučajevima, među kojima je i ubistvo Dragana Maksimovića na Zelenom vencu. Šta je zajedničko svim tim događajima? Koliko su oni zapravo česti?

– Film se bavi slučajevima od 2000. do 2015. godine, kada sam i počeo da ga snimam. Hronološki gledano, počinje sa ubistvom Dragana Maksimovića, našeg poznatog glumca, a u filmu je obrađen još veliki broj slučajeva. Zajedničko svima njima je to da su svi ti ljudi stradali bez ikakvog razloga, barem racionalnog razloga. Nečega što bi učinilo da to nasilje makar razumete, jer ga svakako ne možete opravdati. Dakle, nije bilo koristoljublja, zločina iz strasti, ljubomore, već je agresija bila plod ili neke iracionalne mržnje, ili čak, koliko god to suludo zvučalo, obične dosade. Znači, nasilnici su iz dosade ubijali ili nanosili drugima teške povrede.

* Potreba da otkrijete šire uzroke nasilja dovela vas je i do samih nasilnika. Zašto vam je bilo važno da prikažete i razmišljanja jednog od ljudi koji je osuđen upravo zbog nasilnog ponašanja sličnog onom koje je dovelo do smrti vašeg brata?

– Želeo sam da dođem do nekih odgovora, iako sam, moram priznati, od samog početka bio veoma skeptičan. Želja da to otkrijem od čoveka koji se u tom trenutku nalazi u zatvoru takođe je bila jaka, jer sam hteo da pokažem kako neki od tih ljudi ipak završe iza rešetaka, gde im je, po svim kriterijumima, i mesto. Skeptičan sam bio i zato što zatvorenici u tom zatvorskom sistemu imaju drugačije obrasce ponašanja i često nisu iskreni. Ipak, taj put se isplatio, između ostalog, zbog jedne upečatljive rečenice tog zatvorenika: „Valjda je u prirodi čoveka da uvek nađe opravdanje za svoje postupke“.

* Važan deo ove priče je i aspekt sudstva koje ne dovodi do razrešenja brojnih slučajeva i ne donosi osećaj zadovoljenja pravde kod porodica i prijatelja žrtava. Šta ste otkrili – šta su glavni razlozi zbog kojih je nemoguća primena zakona u Srbiji? U slučaju ubistva vašeg brata Fedora, sudski procesi traju već godinama…

– Već je sedma godina suđenja u toku i nasilnici, koji su duže vremena bila sa takozvanim nanogicama, uskoro će biti potpuno slobodni. To se može definisati samo kao krah našeg pravosuđa. Nema blaže reči. U filmu se bavim mnogim slučajevima i zajedničko svima njima je, izuzimajući slučaj Taton, da su nasilnici i ubice prolazili nekažnjeno ili sa minimalnim kaznama. Moramo da se suočimo sa tom bolnom istinom, koja nam je uostalom svima poznata – naš pravosudni sistem ne funkcioniše.

* Razlozi za neefikasnost sudstva u ovakvim slučajevima delom su zasnovani i na pretpostavkama o sprezi vlasti i navijačkih organizacija/huligana. Zašto država ne misli da je nasilna atmosfera u društvu problem? Kada će i kako biti prekinuto stalno hranjenje agresivnosti i ksenofobičnosti stanovništva?

– Film ispituje razloge koji su nas doveli u ovakvo stanje u kom smo sada. Potpuno se slažem sa vama da država hrani agresivnost. Ne bih otišao tako daleko da direktno vlast okrivim za sprege sa nasilnicima, mada ima indicija da je zaista tako. Ono što je činjenica je da sistem ne kažnjava te ljude, ili ih kažnjava veoma blago. Nekoliko puta sam ponovio da kod nas više prava imaju nasilnici, nego žrtve i oštećeni.

* Potresan deo filma jeste pokretanje pitanja nasilnog ponašanja kod dece. Tu je priča o Aleksi Jankoviću koji se ubio jer više nije mogao da trpi vršnjačko nasilje. Da li je ovaj deo filma neka vrsta upozorenja, budući da deca oponašaju obrasce koje vide?

– Čitav film „Potreba za mržnjom“ zapravo je jedno veliko upozorenje. Nakon što sam završio film, zanosio sam se mišlju da ga puštam u srednjim školama, te da sa učenicima nakon filma pričamo o nasilju, jer nasilja ima dosta i u samim školama, a škole to ne prepoznaju. Mislim da možemo da dopremo do mladih ljudi, u tim godinama još možemo na njih da utičemo, teško da mogu da promenim nekog svog ispisnika. Kada sam razmišljao kako da završim film, jedino što mi se nametalo kao rešenje je da završim sa svojom decom. Pitam se kako da ih vaspitavam posle svega što se nama desilo. Odgovor je, zapravo, veoma jednostavan. Mi dajemo primer. Naše ponašanje i naši postupci su njima primer.

Biografija

Filip Čolović je filmski i televizijski reditelj, scenarista i pisac. Rođen je u Beogradu 1978. godine. Uglavnom je poznat po dokumentarnim filmovima koji su bili zapaženi na festivalima širom sveta, a nagrađivani su kod nas i u inostranstvu. Autor je nekoliko scenarija za različite televizijske forme, a režirao je i brojne igrane serijale. Među njima su i TV film „Proleće na poslednjem jezeru“ (2020) o ambasadorskim danima Ive Andrića po scenariju Vuleta Žurića, kao i serija „Kamiondžije III“ koja bi do kraja godine trebalo da bude prikazana na Radio-televiziji Srbije. Do sada je objavio dve knjige poezije „Zemlja i krv“ i „Kamena svetlost“, zbirku pripovedaka „Najbolji od svih svetova“, kao i romane „U đavoljoj koži“, „Zima bez brata“ i „Razbrajalica za Andreasa Sama“.